Bila je nedelja, dva po podne, duvao je i svima prijao blagi severoistočni vetar od samo sedam kilometara na sat, na februarskih 35 stepeni Celzijusa, u gradu Puketu, u Tajlandu, gde su se skupili da bi se odmarali i širili svoje guzice oko bazena ili po pesku, penzioneri iz celog sveta, oni stvarni, koji čekove podižu u Bangkoku, kao i oni mentalni, sa suprugama ili bez njih, nakon što su se prethodne noći proveli i potrošili barem 500 tajlandskih bata za sat vremena provoda sa nekom od cura, koja je prethodno grickala sušenog slanog insekta i klatila nogom na trotoaru, što vam je oko 1500 dinara, ili oko 12 evra, da vam bude lakše i da se ne mučite, dakle, tri ili četiri čaše malo boljeg pića ovde, u ovom bolesno zagušljivom gradu popularnog regiona, takozvane vukojebine, krkljanca malih, nezrelih i infantilnih naroda nesposobnih za samostalan život, i ko god je išao u obdanište ili u neku drugu vaspitnu ustanovu, ima iskustvo da je detetu uvek neko drugi kriv, jer dete još nije razvilo sposobnost za prihvatanje krivice i odgovornosti, da bez suze koja nekontrolisano curi iz oka proguta knedlu i nešto prizna, i u ovom takozvanom gradu, u kojem je upravo bilo tačno osam sati u nedelju ujutru, na prijatnih ali bolesnih februarskih sedam stepeni, dozvolite naratoru da nastavi kad se već uključio bez ikakve najave, i teško ga je umiriti jer je prošle nedelje bio na kontroli kod kardiologa, koji mu je sasuo u lice sve i svašta, izdiktirao dijetu, i rekao da je svako dalje lečenje besmisleno ukoliko ne počne sa korišćenjem blokatora za alkohol, što je na iznenađenje ostarelog kardiologa, narator odmah prihvatio, bez pogovora, čak je i insistirao na tome da guta pola tablete disulfirama svakog jutra, od kojeg može da ima ozbiljne posledice gušenja kao i prekomernog znojenja, koje može dovesti do potpune dehidracije ukoliko popije neko piće, čak i da fasuje infarkt, kako se to popularno, iako tupoumno, kaže, u ovom delu sveta, iako nema tog dela ili oblasti na ovoj planeti na koju se bilo ko može ugledati, kad je istočno od naratora upravo ubijen u logoru, u kojem je do smrti surovo držan da bi i umro i skončao Aleksej Navaljni, na osudu onih zapadno od naratora, koji do smrti drže, iako se još odupire, čoveka koji je već dovoljno ubijen, uz već donetu presudu da je jedino mrtav Asanž dobar Asanž, onaj koji nam je potreban.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
