Kada lider kome se drma fotelja prstom uperi na unutrašnjeg neprijatelja, njegovi politički protivnici po potrebi postaju frakcionaši, pobunjenici i petokolonaši. Podjednako je korisno odrediti i spoljašnjeg neprijatelja, pa se pretvarati da deluješ u odgovor na njegove pretnje: veliki je onaj koji je u stanju da garantuje odbranu nacionalnih interesa. Na Zapadu, ovo ključno tumačenje objašnjava ne samo to zbog čega je Vladimir Putin pooštrio represiju nad opozicijom već i zašto je od Sjedinjenih Država zahtevao bezbednosne garancije u slučaju Ukrajine iako je znao da do njihovog ispunjenja neće doći. Pa ipak, ako bismo baš morali da odaberemo jednog predsednika kome bi vojni obračun mogao da posluži kao kontrateža sopstvenom manjku popularnosti, Džozef Bajden bio bi makar podjednako dobar izbor kao njegov ruski kolega…
Američka štampa, čije analize francuski mediji momentalno preuzimaju, poručuje nam da bi „demokratska Ukrajina predstavljala stratešku opasnost za represivnu državu kakvu je Putin izgradio. Mogla bi da bude vetar u jedrima prodemokratskih snaga u Rusiji“. Ko bi, doduše, mogao da poveruje u to da se Kremlj trese pred vetrom slobode koji duva iz siromašne i korumpirane Ukrajine, u kojoj se dvojici vodećih opozicionara sudi? Niti je posvećenost građanskim slobodama Kijevu donela vojnu podršku Turske.
Ceo tekst Serža Alimija objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 17. februara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
