„Ako je već moralo, bolje sad nego…“: Šta se dogodilo reprezentaciji Srbije protiv Španije iako nije moralo?

Gore od toga što živimo u svetu koji generalizuje svaku kritiku i pretvara je u ličnu mržnju i nepoverenje u nekoga, bilo bi samo da ne primetimo da Srbija protiv Španije nije igrala na svom nivou. I da se to nije dogodilo slučajno, već zato što je Španija u tome uspela.

Košarkaška reprezentacija Španije pobedila je Srbiju nateravši je da pre toga pobedi sama sebe.

Zbog toga je važno da vidimo šta se zapravo dogodilo tokom utakmice koja je postala glavni razlog da na svakom koraku čujemo „bolje sad nego u finalu“.

U svim mečevima od početka turnira Srbija je počinjala utakmice nešto „sporije“ (protiv Filipina je rezultatski egal trajao četiri minuta, protiv Italije nešto duže), pa je tako bilo i u utakmici sa Španijom. Međutim, već do kraja prve četvrtine, „Orlovi“ su ušli u svoj ritam i vodili sa 20:13.

I statistika iz prve deonice pokazuje da je Srbija u gotovo svim parametrima bila na nivou ili nešto bolja od Španije.

Bilo je 6 prema 4 u asistencijama (Jović 3, Bogdanović 2…), obe ekipe su napravile po dve greške, a Španija je udarila rampu više i imala minimalnu prednost u ofanzivnim skokovima (2:1).

I upravo ovi parametri pokazuju razliku u igri. Srbija je u preostale tri četvrtine imala još samo 9 asistencija (Jović više nijednu, Bogdanović još 3…), ali je zato imala 4 izgubljene lopte više od protivnika. Španci su zabeležili i jedan ofanzivni skok više do kraja utakmice, iako ona tri vezana, u poslednja četiri minuta meča vrede najmanje duplo.

Kako se to dogodilo?

Španija je zaigrala vrlo raznovrsno u odbrani, uz dosta tuče, jakih blokova, guranja, laktova. Nametnuli su fizički veoma intenzivnu igru i onemogućili izabranicima Aleksandra Đorđevića da se lako oslobode svog čuvara, da lako otvore prostor ili imaju izglednu poziciju da postignu koš.

U toj kombinovanoj odbrani, ključnu je ulogu imao Rudi Fernandez koji je igrao „flastera“ na Jokiću kada je srpski centar bio oko kapice – tamo odakle je najkorisniji za tim zbog pregleda igre – a onda uspevao i da se uklopi u zonu na pravi način.

Sa sličnim „flasterom“ suočavao se i Bogdan Bogdanović.

Ono što je simptomatično jeste činjenica da nakon „pika“, u igri Srbije vrlo često nema „rola“. Veoma malo akcija je podrazumevalo klasičnu igru dva na dva, gde nakon bloka centar ide direktno ka košu, a unutrašnji blokovi koje su srpski bekovi pravili svojim visokim igračima da bi im oslobodili prostor (to je nešto na čemu Đorđević insistira od početka priprema), dovodili su do zaglavljivanja, usporavanja napada i propadanja prvog napadačkog plana za „Orlove“.

To je jedna od posledica igre sa dve petice i potrebe da se iskoristi ta visinska nadmoć. Upravo je to umesto prednosti, predstavljalo slabost Srbije, pogotovo u odbrani.

Furija je imala sedam poena zaostatka i primila dva poena na samom početku druge četvrtine, a zatim je ubacila vezanih 13. Na brzinu – za kratko vreme i na svoju brzinsku prednost.

U tom je trenutku na parketu za Srbiju igrala petorka sa Bjelicom na trojci i sa dve petice Milutinov i Jokić, pa zatim i Jokić i Boban Marjanović. Ti igrači zbog pomenutih problema u organizaciji napada nisu uspevali da naprave razliku i naplate svoju visinsku prednost, ali su zato u odbrani omogućili Špancima da naplate to što su od njih znatno brži.

Osim toga, bilo je nekoliko španskih akcija – šuta za tri posle čeonog auta i šuta za tri sa 45 stepeni posle pika na suprotnoj strani – za koje srpski tim nije bio pripremljen, ili nije uspevao da im se prilagodi.

Furija je postigla šest trojki više, a pad Srbije od 31,6 odsto u uspešnosti šuta za tri poena (prosek bio 47,4 odsto, a protiv Štanije šutirali 3/19), pokazuje da je čitava ekipa bila van ritma.

I pored svega ovoga, Srbija je imala nekoliko situacija kada je izgledalo da je veoma blizu da utakmicu vrati u egal. Raduljica je imao nekoliko dobrih napadačkih rola, Micić nekoliko kvalitetnih odbrambenih, ali je Gudurić promašio otvoren šut iz ćoška i zicer pod košem, a Jović je napravio duplu u kontri, u situacijama kada smo „bili blizu“.

Klaver i Rubio su bili na gornjim granicama svojih mogućnosti, ili su makar odigrali najbolju utakmicu od početka turnira. Sa druge strane, Nemanja Bjelica i Nikola Jokić, pa i Stefan Jović, odigrali su ispod svog proseka.

Dakle, sve ovo nije moralo da se dogodi, Srbija je imala mnogo šansi da se vrati ili makar utakmicu učini neizvesnom, ali nije uspela.

Od ove tačke, put može da bude usmeren ka gore.

I da, to je i dalje ona ekipa za koju se najviše navija i za koju je najlepše navijati.