Dok se Đidove beležnice pune njegovim rukopisom, vi ste u Americi, spremate knjigu The Contested Country. Ima vas gotovo svakodnevno u Đidovim redovima i Štefičinim i njegovim mislima, u vašim telefonskim razgovorima. Kako ste vi tada doživljavali njegove dileme, njegova razmišljanja, njegova drugovanja sa ljudima s, vrlo često, potpuno ideološki suprotnog spektra?
Ako me je išta ispunjavalo nadom u tim teškim vremenima, to je Đidovo druženje sa ljudima različitih političkih stavova ili porekla iz antipartizanskih, antikomunističkih porodica. Na toj ljudskoj širini se gradi prava politička civilizacija.
Uostalom, to sam se i ja trudio da radim kao politički emigrant. Evo jednog primera. Preko mog prijatelja Desimira Tošića, urednika emigrantske Naše reči, upoznao sam Zvonka Vučkovića, možda Dražinog najmilijeg komandanta. Zvonko je kasnije nekoliko puta javno podržao moje aktivnosti, između ostalog i kampanju za ukidanje smrtne kazne koju sam pokrenuo. A ja sam, uz kritičke primedbe, preporučivao njegove ratne memoare. Zvonko mi je slao i čestitke za Novu godinu, crteže američkih Indijanaca…
Donekle sam se sprijateljio s Jakšom Kušanom, urednikom emigrantske Nove Hrvatske. Jednom je objavio razgovor sa mnom čiji je naslov bio da ljudska prava treba da budu osnova na kojima će se graditi odnosi između Hrvata i Srba. I danas je to dobra ideja!
Ovde navodim pozitivne, lepe primere. No, često su moji poznanici prekidali sa mnom zbog politike. Ne smem da se zavaravam.
A kako su vam, s prekookeanske distance, izgledali ti prvi koraci demokratije u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, s naglaskom na buđenje i bujanje nacionalizma? Kako se na Zapadu tada gledalo na Jugoslaviju i njenu budućnost? Da li joj se uopšte i predviđala budućnost?
Bio sam jedanaest godina emigrant, od januara 1980. do decembra 1990. To je neka vrsta zatvora – ne možete da odete negde gde želite da odete! Sa demokratizacijom koja je počela krajem osamdesetih, mogao sam da posećujem Jugoslaviju, da se i trajno vratim. Izašao sam na slobodu! Ali zemlja koju sam voleo, umirala je.
Bilo je među nama demokratskim emigrantima velikih strahova ali i velikih nada. Doista, tragedija koja se dogodila, sigurno nije slučajna i sigurno nije bez dubokih korena. Opet, mogla se izbeći.
Demokratizacija krajem osamdesetih je bila stvarna ali nedovoljna. Sloboda govora, izražavanja nije bila ograničena, sve je moglo da se objavi, ali je išlo presporo sa davanjem punih prava opoziciji. Ako se tome doda nacionalistička euforija, otvorio se prostor da se u mnogim krugovima na Zapadu Srbija opisuje kao Miloševićeva diktatura, čak kao zemlja na putu u fašizam. Đido se tome suprotstavljao u razgovorima sa stranim novinarima i diplomatama, kao što se vidi iz Dnevnika.
***
Ceo intervju objavljen je u velikom prazničnom dvobroju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 21. aprila
Aleksa Đilas govori otvoreno:
– O dnevnicima Milovana Đilasa – knjizi koja je čuvana tri decenije, i koja baca potpuno novo svetlo na razbijanje Jugoslavije i događaje u Srbiji u poslednje tri decenije
– O svom ocu i majci, o ličnoj i porodičnoj drami, o disidentima i demokratiji, o Zapadu i Istoku, o Beogradu, Londonu i Crnoj Gori
– O svima onima koji su prošli kroz njihovu kuću
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika na srpskom jeziku
NAPOMENA: Naredni broj Nedeljnika izlazi 5. maja
Tagovi
