Ako ne nađu počinioce, jasno je: Država stoji iza ovog linča – Napad na profesora Dinka Gruhonjića

Profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Dinko Gruhonjić ponovo se našao pred pravom lavinom uvreda i pretnji – ovog puta ne zbog svojih stavova prema nacionalizmu u Srbiji, koje često ističe u javnosti, već zbog jednog montiranog snimka. Gruhonjić je optužen za navodni govor mržnje, a protiv njega je podneta čak i krivična prijava. Napali su ga tabloidi, desničarske grupacije, deo studenata iz Studentskog parlamenta, a posebno je „tercirao“ bivši direktor BIA Aleksandar Vulin, kao i poslanik SNS-a Milenko Jovanov.

I ponovo su se, kao i u novembru 2020, na zgradi u kojoj živi Gruhonjić, inače i programski direktor Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine (NDNV), pojavili grafiti upereni protiv Gruhonjića.

I sve ovo zbog jednog video-zapisa, „isečenog isečka“ sa prošlogodišnje tribine na festivalu „Rebedu“ u Dubrovniku, u kojem je Gruhonjić, između ostalog, spomenuo komandanta koncentracionog logora Jasenovac, Dinka Šakića, uz komentar da ima „lepo ime kao i on“. Montirani snimak traje 59 sekundi, i u njemu se nalaze isečene izjave koje je Gruhonjić izgovorio na tribini. Nekim medijima koji su objavili snimak, ali ni stotinama onih koji su ga delili na društvenim mrežama nije smetalo ni što je snimak sasvim očigledno montiran, a ni to što je bajat. Tako su mnogi preneli da je Gruhonjić učestovao u ovogodišnjoj tribini festivala Rebedu pod nazivom „Kupi mi, mama, jedan mali rat“, što nije istina.

„Ja dolazim dakle iz Vojvodine. Mi smo jedini ostali sa Srbijom, ni krivi ni dužni. Pa čak su mi i smislili ime Sabahudin, iako imam jedno lepo ime – Dinko, kao Dinko Šakić“, deo je koji može da se čuje u pomenutom snimku, a koji je usledio kao komentar na opaske onih koji vole da mu se „penju po rodoslovnom stablu“. Nakon sporne izjave sledi rez videa i foto-prikaz ko je bio Šakić.

Istina je, naravno, bila mnogo „dosadnija“. Ni u jednom trenutku Gruhonjić nije spomenuo da je „ponosan“ što ima isto ime kao Šakić, već govori o imenu koje su mu podmuklo dali njegovi neistomišljenici – Sabahudin, a koje aludira na njegovo eventualno muslimansko poreklo – iako su, prema njegovim rečima, mogli da se zadrže i na njegovom pravom imenu, Dinko, pošto se ono može povezati sa ozloglašenim hrvatskim komandantom.

Gruhonjić je u autorskom tekstu za dnevni list Danas, ali i pre toga u jednoj emisiji, pominjao poreklo svog imena.

„U više navrata i na više mesta, javno i privatno, pričao sam o tome kako sam mamu pitao po kome mi je dala ime. Po književniku Dinku Šimunoviću, rekla je. Ja sam se onda s njom šalio kako mi je mogla dati ime Dinko, kada su toliko propatili pod ustašama u Banjaluci, tokom Drugog svetskog rata, a jedan od upravnika Jasenovca, kao dela plana istrebljenja Jevreja, Srba i Roma, zvao se Dinko Šakić. ‘Nije ti dosta što si ti Nada, kao Šakićeva žena, nego si meni dala njegovo ime'“, napisao je Dinko Gruhonjić u autorskom tekstu za Danas. „Zanimljivo je, međutim, da tada niko nije reagovao na moje autoironiziranje. I nije ta moja autoironija bila tada prvi put javno izgovorena, već i ranije, u više navrata.“

Pa zašto opet sada, nakon toliko izjava koje su prošle „ispod režimskog radara“?

„Ne mogu da nagađam šta su njihovi motivi sada, sem da govorim u svoje ime – da im je motiv da me se reše tako što će da me, u boljem slučaju, proteraju iz Srbije, a u lošijem po mene – proteraju sa planete Zemlje“, rekao je profesor Gruhonjić za Nedeljnik.

Donedavni direktor BIA i osnivač Pokreta socijalista Aleksandar Vulin, lepeći profesoru pogrdne epitete, rekao je da Gruhonjić živi od mržnje prema Srbiji. „Da sam u bezbednosnom sistemu Srbije, imenjak i istomišljenik Dinka Šakića bi, strogo poštujući zakon, proveo mnogo vremena u prostorijama nadležnih službi objašnjavajući šta je hteo da kaže kada je pričao o Srbima kao zločincima. Nadam se da će u Srbiji biti dovoljno države da se Dinku omogući da upozna i zakon i sistem bezbednosti“, naglasio je Vulin.

Sve ovo je već viđeno. Grafiti mržnje upereni protiv Gruhonjića na njegovom ulazu pojavili su se i u novembru 2020. godine. Tada su mu počinioci (koji nikada nisu pronađeni) poručivali „Smradu konjušarski“ i „Pi*do ustaška, ovo nije tvoj grad“. Takođe, iscrtani su bili neonacistički simboli svastika i keltski krst, uz poruku „Ratko Mladić srpski heroj“.

Četiri godine kasnije, na istoj toj fasadi osvanuo je grafit na kom je ćiriličkim slovima ispisano „Dinko-Šakiću, za večni dom si spreman. Srpska Vojvodina“, čime je upućena direktna pretnja smrću.

Svega nekoliko dana pre ovih napada na njega, u sličnoj situaciji, na meti je bila i njegova koleginica, predsednica NDNV-a Ana Lalić Hegediš, kojoj su takođe pretili smrću.

„U svoje ime govorim da je ovo ubedljivo najgora kampanja koju sam ikada imao u životu. Podsetiću da sam ja bio novinar i u vreme Slobodana Miloševića i da ni tada, nama nezavisnim novinarima i kritičarima autoritarnog režima nije bilo nimalo lako. Nažalost, neke kolege su izgubile i život zbog suprotstavljanja tom režimu. Tako da, osećamo i ja, i familija, i koleginica Ana Lalić, da nam je bezbednost veoma ugrožena, osećamo strah i za sebe i za familiju, za naše živote, i smatraćemo odgovornim sam vrh ove vlasti, ukoliko se bilo kome od nas ili naših familija bilo šta desi“, navodi Gruhonjić za Nedeljnik.

Gruhonjić kaže da ovo nije prvi put da se oseća uplašeno za svoju i bezbednost svoje porodice, ali da ne smatra da je strah nešto loše.

„Nažalost, mi živimo u društvu u kojem smo prinuđeni na neku vrstu samoodbrane i samozaštite s obzirom na to da nama novinarima koji nismo po ukusu režima institucije ne pružaju adekvatnu zaštitu i potporu. Veoma je mali broj slučajeva u kojima su nadležne institucije zaista otkrile počinioce silnih napada, užasnih pretnji smrću koje dobijamo putem ovih kanalizacionih otvora na društvenim mrežama, a i poslednji slučaj obaranja presude za ubistvo Slavka Ćuruvije mi novinari shvatamo kao još jedan prilog tezi da je još jedna sezona lova na novinare otvorena. Uostalom, dokazano je i kroz različita istraživanja da su od silnih, takozvanih unutrašnjopolitičkih neprijatelja – takozvanih domaćih izdajnika i takozvanih stranih plaćenika – nezavisni novinari ubedljivo na prvom mestu.“

Nekoliko tabloida prenelo je vest da su protiv profesora Gruhonjića, kao i novinarke Ane Lalić Hegediš, koja jeste bila gošća ovogodišnjeg Rebedu festivala, podnete krivične prijave od strane „građanina Novog Sada“ Luke Milanovića.

Milanović smatra da su u njihovim govorima na hrvatskom festivalu postojali elementi krivičnog dela izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje.

„Mislim da smo stigli dotle da svako ima pravo da slobodno iznosi svoje političke stavove, ili svoja ideološka uverenja, ili da slobodno misli i govori. Jer znamo da je naša lična sloboda ograničena slobodom drugoga, dok god mi ne pretimo nekome – kao što nama na najbrutalniji i najpokvareniji način, iz mraka društvenih mreža, iz mraka limanskih kvartova u Novom Sadu prete i žele da nas kolju i ubijaju. Očigledno smo se survali ponovo u nekakav jednopartijski sistem, u autoritarni režim, blago rečeno, koji nažalost teži ka tiraniji putinovskog tipa. Vučić se očigledno oseća nesigurno zbog toga što mu se izmiče podrška Zapada i režim je u sve većoj panici“, kazao je Gruhonjić dodajući da građane Srbije čekaju veoma opasna i mračna vremena.

Studentski parlament najavio je zahtev za reagovanje Filozofskog fakulteta i osudu govora mržnje „u spornom videu koji je objavljen pre nekoliko dana na društvenim mrežama“, a najavljena je i blokada fakulteta.

„Ovo je logična posledica činjenice da su, nažalost, i studentski parlamenti mahom postali jednopartijski, drugim rečima eksponenti vladajuće stranke. O tome svedoče činjenice da su neki predstavnici tih parlamenata bili i na listi različitih političkih stranaka, kao što je Ruska stranka, da su se neki studenti prodekani hvalili na društvenim mrežama svojim poznanstvima sa evropsko-fašističkim šljamom. Dakle, ono što smo mogli da čujemo od naših studenata nedavno – na tribini u Novom Sadu – da studentski parlamenti odavno nisu nikakav glas studenata, njihovo poslovanje je odavno veoma netransparentno i bilo bi poželjno da nadležni organi fakulteta i nadležne institucije ispitaju poslovanje i način na koji se troši taj novac. Za mene kao pedagoga i profesora je najveća moguća podrška činjenica da su me svi moji studenti imenom i prezimenom, ne skrivajući se iza institucija ili bolje reći iza kvazi studentskih institucija podržali“, navodi profesor Gruhonjić.

„Što se tiče prigovora koji su upućeni Etičkoj komisiji Filozofskog fakulteta, ja u to ne želim da se mešam. To je pravni nonsens, klasični poziv da se sankcioniše verbalni delikt – delikt mišljenja, a znamo da države u kojima se sankcioniše delikt mišljenja ne da nisu demokratske, nego su apsolutno totalitarne. Naime to je staljinistički metod obračuna sa neistomišljenicima. Potom ova pretnja blokadom fakulteta uz ultimatum, zamislite koliko se oni razumeju u pravo i u akademske slobode kada su uputili ultimatum upravi Filozofskog fakulteta da mi pod hitno da otkaz.“

Nakon svega što se desilo, profesor Gruhonjić se ne oseća sigurno. Ne oseća se sigurno ni Ana Lalić, ni Aida Ćorović.

„Ukoliko ne budu adekvatne kazne za počinioce ovakvih napada, mislim da je to više nego jasna poruka da država stoji iza ovog linča. Mislim da je poruka, u političkom smislu, već sada jasna. Ono što želim da naročito naglasim jeste činjenica da sam ja optužen da sam ljubitelj ustaških koljača, optužen sam za govor mržnje. A reč je o istim onim ljudima zbog čije politike je stradalo više od 100.000 ljudi na prostoru nekadašnje zajedničke domovine, gde su milioni raseljeni, etnički očišćeni i

stradali u genocidu. Drugim rečima, ti ljudi koji se zaklinju u srpstvo nisu nikakvi Srbi, oni su najveći neprijatelji srpskog naroda jer gde god su oni ‘branili’ Srbe, tu Srba više nema. Oni su dobrovoljni davaoci tuđe krvi pa bi, eto, sada da dobrovoljno daju krv Ane Lalić i Dinka Gruhonjića i naših porodica.“