Nemački fotograf Mihael Volf skoro trideset godina se bavio foto-reportažom, od čega je osam godina radio kao azijski dopisnik za nedeljnik Štern (Stern). Od 2003. posvetio se ličnom projektu fotografisanja života u velikim gradovima. Njegove fotografije prikazuju ćelije od devet kvadratnih metara u kojima se tiskaju ljudi pridošli sa sela da bi se zaposlili u Hongkongu – sve su snimljene na isti način, sočivom širokog ugla, na što neutralniji mogući način, dok njihovi žitelji sede licem okrenutim ka foto-aparatu. Takođe u Hongkongu, on fotografiše fasade zgrada čije se ivice nalaze izvan kadra, dok se u hiljadama istovetnih prozora ne može videti nijedan trag života – samo retko, kao kakav prekršaj, komad zavese ili veš koji se suši.
On krupnim kadrom hvata umor lica pritisnutih uz stakla tokijskog metroa za vreme špica; krišom fotografiše prizore usamljenosti zaposlenih u kancelarijama, noći… Međutim, u zbirci Works (1), Volf prikazuje veštinu s kojom pojedinci umeju da skliznu u međuprostor i igraju se odbačenim stvarima, izumevajući, prenamenjujući, živeći u inat svemu.
Ova knjiga sadrži trinaest serijala, od kojih je najraniji nastao 1976. kad je, pripremajući svoj diplomski rad, Volf odlučio da provede godinu dana u jednom rudarskom selu Rurskog basena dok je on prolazio kroz proces deindustrijalizacije.
Katarin Kuper, rođena u Južnoj Africi fotografiše povratak malih životnih radosti u trenucima beznađa i uništenja (2). Nakon Uskrsa 2017. provela je osam nedelja u Alepu – četiri meseca nakon što je sirijski režim povratio kontrolu nad tim gradom. Tamo je videla uništene Veliku džamiju, bazar, crkvu Al Čibani; kvartove opustošene šestogodišnjim ratom, ali i neuništivu čežnju za srećom stanovnika i stanovnica koju je odlučila da prikaže: poglede, osmehe, ruže koje se prodaju na svakom ćošku, prikolice kamiona pretvorene u butike trgovaca koji su ostali bez svojih starih lokala, vojnike na punktovima koji gaje cveće u automobilskim gumama…
Privatna kolekcija tašni „birkin“ kompanije Ermes – čija cena ide do 30.000 dolara (26.500 evra) – u svim mogućim bojama; najveća vila u SAD, dizajnirana po ugledu na Versajski dvorac, vlasništvo Dejvida Sigela, biznismena i rivala Donalda Trampa; posetioci striptiz kluba „Medžik siti“ u Atlanti koji bacaju gomile novčanica od jednog dolara na gole žene koje ih četvoronoške skupljaju – ovo je par prizora iz Generation Wealth (3), projekta američke fotografkinje i režiserke Loren Grinfild na kom je radila dvadeset pet godina. Učenica Barbare Norflit i Žana Ruša, između ostalih, ona temi pristupa kao sociološkinja, pridružujući svojim fotografijama transkripte intervjua koje je vodila sa predstavnicima ove „generacije bogatstva“ oko toga šta za njih znači uspeh. Ovo je globalni fenomen koji dotiče sve klase: ako nisi bogat, treba delovati kao da jesi; do granice toga da ljudi dižu kredite da bi kupovali Gučijeve tašne, Versače odela ili iznajmili limuzinu, jer bez tih stvari, čovek nije ništa. Najsiroviji izraz ovog toksičnog sna predstavlja estetska hirurgija ukalupljivanja žena koje same sebe posmatraju kao robu u izlogu.
Prevod: Pavle Ilić
(1) Mihael Volf, Works, Peperoni Books, Berlin, 2017, 296 stranica, 50 evra.
(2) Katarin Kuper, Aleppo mon amour, Arnaud Bizalion Éditeur, Arl, 2018, 192 stranice, 34 evra.
(3) Loren Grinfild, Generation Wealth, Phaidon, London, 2017, 504 stranice, 70 evra. Autorka je takođe objavila dokumentarac pod istim naslovom.
Tagovi
