„Ako odustanemo, bezakonje pobeđuje“: Život izbeglica proteranih iz Belorusije

Fotografija na mobilnom telefonu prikazuje dečja stopala: prsti na jednoj nozi deluju neprirodno kratki i deformisani, na drugoj su rane umestro noktiju. „Promrzline, nekroza noktiju i otpali nožni prsti“, kaže Paulina Bovnik. Ta lekarka je prizor do sada viđala samo u udžbenicima medicine.

„Ranije se to zvalo rovovsko stopalo“, kaže Bovnik. Tako su izgledale noge vojnika koji su sedmicama stajali u rovovima, na hladnoći i mokri, bez izuvanja cipela. Od Drugog svetskog rata prava retkost, ova povreda opet se viđa među izbeglicama koje pokušavaju a uđu u EU.

Stopala na fotografiji pripadaju dvanaestogodišnjoj afričkoj devojčici koju je Paulina lečila krajem juna u Bjaloveckoj šumi na belorusko-poljskoj granici. Devojčica je bila u grupi izbeglica iz Malija koje su pokušavale da pronađu utočište u EU. Rekla je da su lutali šumom barem od januara ove godine.

Beloruske snage silom izbeglice teraju u Poljsku. Tamo ih međutim natrag vraćaju poljski graničari i vojnici, iako ljudi kažu da žele azil.

Ilegalno vraćanje izbeglica na granici – takozvani pušbek – praksa je širom Evrope, ali je retko gde tako učestao, brutalan i neskriven kao u Poljskoj. I to iako ima izveštaja da beloruske snage premlaćuju izbeglice kad ih opet uhvate. Ima i tvrdnji o silovanjima.

Ljudima sa poljske strane pomažu aktivisti poput Grupe Granica, mreže 14 nevladinih organizacija, kojoj pripada i lekarka Paulina. Samo u jednoj sedmici krajem juna ta grupa je dobila 130 SMS poruka u kojima ljudi mole za pomoć, negde iz divljine. Nekoliko puta dnevno aktivisti duboko u šumi tragaju za izbeglicama.

Izbeglice s Bliskog istoka i Afrike

Izbeglička kriza ovde, na istočnoj granici EU, nije okončana i neće tako skoro okončati, poručuju aktivisti. Jer put u Evropu preko Belorusije sada je uspostavljen i njime više ne prolaze samo ljudi iz Sirije, Iraka, Avganistana ili Jemena: sada ovamo stižu i migranti s Kube, Somalije ili Senegala.

Niko ne zna koliko ih zapravo ima. Poljski graničari beleže samo broj uhvaćenih i vraćenih. To znači da isti ljudi mogu više puta ući u statistike. Prema rečima volontera, sada dolazi manje tražilaca azila nego u jesen 2021, ali znatno više nego prošle zime.

Iako avioni iz Turske, Iraka ili Sirije više ne lete direktno za Minsk, lete za Moskvu a odatle izbeglice mogu nastaviti prema Belorusiji vozom ili autobusom. Ta ruta privlači ljude jer se čini sigurnije od plovidbe preko Sredozemnog mora. 

Međutim, ovo područje je puno ledenih ogromnih močvara. Ovde je moguće smrznuti se čak i u aprilu.

Prema zvaničnim podacima, od prošle jeseni je na poljskoj strani granice umrlo petnaest ljudi. No, volonteri Grupe Granica govore o broju koji je višestruko veći. Mnogi migranti u opasnosti ne mogu ni da im se jave za pomoć, jer u močvarama često nema signala, ili su im prethodno graničari uništili telefone.

Ekstremne promrzline

„Na rukama sam držala dečaka u rukama koji je bio ekstremno promrzao“, govori 20-godišnja Olivka. Ona od jeseni pomaže izbeglicama u ime Kluba katoličke inteligencije. „Nikada nisam mislila da će nečiji život stvarno zavisiti od mene“, kaže studentkinja iz Varšave.

Pre pada Gvozdene zavese, ovaj Klub bio je deo antikomunističke opozicije. Danas se protivi politici konzervativnih poljskih vlasti. Njihov interventni centar nalazi se u poljskom delu šume, dvadesetak kilometara od granice. Adresa je tajna, fotografije odatle ne smeju da se objavljuju.

„Moramo da budemo oprezni“, kaže Kuba (24), koji vodi smenu u ovom centru. U decembru prošle godine policija im je upala noću, pretresala, zaplenila računare i telefone, uhapsila aktiviste. Optuženi su da pomažu i podstiču krijumčarenje ljudi.

„Mi pružamo humanitarnu pomoć, takoreći prvu pomoć, da ljudi prežive“, kaže Kuba. On i prijatelji opskrbljuju izbeglice u šumi hranom, odećom i lekovima. „Volonteri to moraju da rade jer poljska država ne radi svoj posao“, dodaje mladić.

Poljski zakon doduše ne zabranjuje ovakvu vrstu pomoći – naprotiv: čak je i krivično delo uskratiti pomoć ljudima u nuždi.

U praksi je to drukčije. Tako su u aprilu Olivka i Veronika iz ove organizacije privedene na 48 sati. „Policajac mi je rekao da se osoba smatra izbeglicom samo ako beži od rata u najbližu zemlju“, priča Veronika. Ljudi u šumama, rekli su, ne smatraju se izbeglicama, pa im ne treba pomagati.

Državni tužilac tražio je tri meseca pritvora – no sud se s time nije složio. Studentkinja je na slobodi, ali redovno ide na ročišta. Preti joj do osam godina zatvora.

Zatvoreni logor za izbeglice

Pomagači su grupu iz Malija s početka priče ostavili u šumi. „Možemo im reći samo istinu – da će, ako budu uhapšeni, morati da provedu do šest meseci u zatvorenom izbegličkom centru. Kao u zatvoru“, kažu pomagači.

Trenutno ima osam takvih centara za interniranje po Poljskoj. Oko 700 osoba je trenutno zatvoreno u Bjalistoku blizu granice, a tamo je znalo da bude i po dve hiljade ljudi. Zadržani su bez optužnice i suđenja dok se ne donese odluka hoće li biti deportovani ili će dobiti azil. U centru Vendžinu, nedaleko od nemačke granice, izbeglice su čak štrajkovale glađu.

Aktivistkinja Paulina nam priča o slučajevima u kojima migranti moraju da potpišu papire na poljskom, ne znajući da li to možda potpisuju odricanje od prava na azil. Dodaje da su pomenuti migranti iz Malija bili bolje sreće i već prošli kroz Poljsku tamo kuda su hteli.

„Ovo neće prestati sve dok poljska država ne prestane da vrši nasilje nad strancima i počne da se pridržava zakona“, kaže Kuba iz humanitarne organizacije. „Ako odustanemo, bezakonje pobeđuje“, dodaje Veronika.