„Moramo biti pažljivi prema drugima. I ljubazni…Moramo ih razumeti.“
Ovo je replika iz filma „Maestro“ – o poznatom američkom kompozitoru, dirigentu, autoru, pijanisti i profesoru, Leonardu Bernstajnu – koja ostavlja bez daha i navodi da se zapitate da li ste preuskog srca, i da li zamerate ljudima na onome što jesu.
„Maestro“ je portret Berstajnovog privatnog života, koji počinje pozivom koji bitno menja sve. To je bio dan kada je prihvatio da zameni dirigenta i vodi Njujoršku filharmoniju. Dakle, početak njegove blistave karijere.
U 25. godini, kada je bio veoma mlad, njegov život se potpuno menja. Publika postaje luda za njim. Od tada, on komponuje muziku za balet, operu, imao je zlatne i platinaste albume i bio dobitnik Emija i Gremija. Američki magazini pišu o njemu.
Međutim, neverovatni Bredli Kuper je ulogu poznatog kompozitora izneo energično i intenzivno, i čini se, jednostavno pokazao kako su za njega bila mnogo bitnija osećanja od samih događaja.
Bernstajn je Kuperovim ustima govorio: „Volim ljude“.
Još jedan od bitnih, ili se može reći, najbitnijih događaja u njegovom životu, bio je susret sa tada mladom glumicom Felisijom Montalegre, njegovom budućom suprugom i majkom njihovo troje dece. Njih dvoje su od početka izgledali kao stvoreni jedno za drugo.
Međutim, ima i jedan detalj koji autor filma suptilno otkriva Felisijinim rečima „Tačno znam ko si ti, i nije mi problem, želim da pokušamo“.
To je bio srećan momenat za njih dvoje, kada je ona odlučila da ga prihvati, da prihvati – njegovu seksualnost, a on da proba. Dakle, Bernstajn je bio biseksualan, i pre veze sa Felisijom imao je ljubavnika.
Iako je u filmu njihova ljubav predstavljena kao velika i iskrena, od njihovih plesova, poljubaca, ili jednostavnog sedenja u travi, nije bila retkost ni da se Felisija oseti suvišno i beskorisno u celoj priči, i uprkos braku, deci i svom vremenu koje su provodili zajedno. Jer znala je da mu nije dovoljna.
Više puta je Felisija posmatrala Lenija, kako bosonog gazi po travi, razgovarajući sa drugim muškarcima, kako ih odvozi i dovozi automobilom, kako im daje časove muzike i kako ih ljubi na hodniku. Posle toga bi se on izvinjavao ali je ona uvek govorila „nisi ti kriv, to je bio moj izbor“.
Međutim, tokom njihovog braka, na početku oduševljena i srećna, Felisija, počinje da gleda Bernstajna kao mračnog tipa, i da ga osuđuje. On joj je na to govorio: „Dopuštaš da te tuga savlada“.
„Nema mržnje u tvom srcu“, odgovarala bi ona.
Ipak, njih dvoje se posle svake distance ponovo spajaju i izjavljuju ljubav jedno drugom.
Momenat kada Bernstajn kaže: „Svako treba da radi ono što ga čini srećnim. Nije mi ostalo još puno godina života, pa ću svoje preostale godine provesti radeći ono što volim“, posebno je emotivan. Te reči ukazuju ujedno na sve lepote u životu, ali i na patnje koje ne možemo da predvidimo. Neko ih prihvati i prigrli. I razume.
Tagovi
