Ako selektor ne izvede Luku i Mitra na teren, biće to scenario iz snova Andreja Ševčenka; ili šta Krstajić može da nauči od Zlatka Dalića

Pažnja prosečnog gledaoca na YouTube platformi ne traje ni tri minuta. Pažnja prosečnog navijača fudbalske reprezentacije Srbije kraća je i od toga. Dok se igrači pozdravljaju sa sudijama i protivnicima, pada kratak paušalni pogled na sastav, aha, ne igramo sa dva napadača – doviđenja.

Tako tokom kvalifikacionih i prijateljskih utakmica u poslednjih gotovo dve godine navijači prate reprezntaciju Srbije.

Moderni fudbal je postavku sa dva napadača pomalo gurnuo u zapećak.

U nokaut fazi Lige šampiona, od 16 ekipa samo je Totenhem usled velikog broja taktičkih varijacija Maurisija Poketina igrao u takvoj postavci. A čak i to je bio plan B.

U završnici prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva u Rusiji, od osam četvrtfinalista, samo su Englezi igrali sa dva napadača.

Nameće se pitanje, zbog čega jedan prosečan srpski navijač toliko žudi da u napadu vidi dvojicu fudbalera?

Možda je do nostalgije.

Kada je pred punom Marakanom reprezentacija Srbije i Crne Gore igrala protiv Bosne i Hercegovine odlučujuću utakmicu za plasman na Svetsko prvenstvo 2006. godine, udarna igla tima Ilije Petkovića bio je tandem Žigić – Kežman. Ta dva igrača su tokom čitavih kvalifikacija igrala važnu ulogu u napadu reprezentacije.

Ipak, na tom su prvenstvu u Nemačkoj baš u formaciji sa dva napadača (Milošević – Kežman) reprezentativci progutali tri gorke pilule. U istoj postavci su najružniju pilulu progutali i protiv Gane 2010. godine.

Znači da nije do nostalgije?

Mnogi navijači se sa setom sećaju kvalifikacija za prethodni Mundijal. Tada je Slavoljub Muslin igrao u formaciji 3-4-3, a i kada je pribegavao uparivanju napadača (kao kada je zagustilo u odlučujućoj utakmici za plasman), na terenu su zajedno bili Mitrović i Prijović. Dvojica teških centarfora sličnih karakteristika.

Dakle, ni to nije ono što za kvalifikacioni duel protiv Ukrajine priželjkuju navijači.

Odgovor na pitanje zbog čega navijači u svim anketama, u kafanskim raspravama i u unutrašnjem monologu punom psovki na početku svake utakmice reprezentacije, toliko priželjkuju igru sa dva napadača, jednostavniji je nego što bi moglo da se pretpostavi.

Prethodni redovi uopšte nisu važni jer, možda i nespretno, prikazuju moderne fudbalske trendove i tradiciju, a prosečan navijač reprezentacije Srbije želi da njegov nacionalni tim samo jednom, makar na poluvreme – ali prvo, kao plan A, ne u alternativi – istrči na teren u najjačem sastavu. O da, moguće je da vam najjači sastav bude alternativa kada su važniji trendovi, vizionarstvo i kapric.

Zato je jedina želja navijača Srbije da njihov selektor izabere 11 najboljih i da se njima prilagodi, a ne da čitavu reprezentaciju prilagođava svojim stavovima, ili politici Saveza.

Dobro raspolaganje onim što imaš u datom trenutku, a ne alhemija. Na tu bi temu Fudbalski savez Srbije mogao da organizuje seminar i pozove kao predavača Zlatka Dalića, vicešampiona sveta i suseda.

A on bi mogao da pročita neke od tekstova svojih najžeščih kritičara i da opet podari važnu lekciju – „Dalić izvodi najzvučnijih 11 da bi imao alibi“. Možda bi i selektor Krstajić tako trebalo da se „zaštiti“.

Kada se dovodi u pitanje da li će pojačanje za koje je Florentino Perez istresao 70 miliona evra biti u prvih 11, poteže se argument da reprezentacija ne može bez Aleksandra Mitrovića. I zaista ne može i ne sme bez jednog od najboljih napadača u „target man“ ulozi u Evropi. Ali upravo zbog toga ne postoji razlog da se na teren ne izađe sa dva napadača. Jer kombinacija – jedan težak centarfor koji navlači odbranu, a onda pravovremeno distribuira loptu i jedan lakonogi bombarder koji se uvek nađe na pravom mestu – vlažni je san mnogih trenera u Evropi.

Nekorišćenje takve kombinacije od strane selektora Srbije, vlažni je san samo Andreja Ševčenka.

Prosečan gledalac ponekad i duže od tri minuta gleda video snimak na platformi YouTube, naročito kada su u pitanju smešni klipovi sa mačkama. Ako na teren u Lavovu ne istrče u paru Mitrović i Jović, neće se veliki broj navijača reprezentacije prevariti da ne promeni kanal posle tri minuta. Jer nisu u pitanju mačija, već mišija posla.

I nije smešno. Nikada nije ni bilo.