Ne sećam se da sam ikada ranije vodio zanimljiviji razgovor za novine od onog prošle godine, u septembru, kada sam radio intervju sa Brankom Veselinović. Naša najstarija glumica pozvala me je u svoj dom gde smo proveli tri sata u pričama iz njenog stogodišnjeg života.
Mada, više je to bio Brankin neumorni monolog. Nezaustavljivo je sipala anegdote i viceve iz karijere, prepričavala druženja sa Čkaljom, Mijom i Desankom Maksimović (Branka je naterala pesnikinju da putuju avionom i oslobodila je straha od letenja), sećala se ljubavi sa njenim Mlađom, govorila stihove “iz glave”, razgledali smo fotografije i preturali po njenim uspomenama.
A njima je ispunjena kuća u kojoj je nekada zajedno živela sa suprugom, Mlađom Veselinovićem, čiji se lik katkad pojavi na televizoru, ako Branka odluči da pusti kasete na kojima on divno recituje. Ona jedino tada zaćuti… “Mlađica…”, kratko kaže.
Zidovi kuće se ne naziru od uramljenih slika sa njim, prijateljima, decom. “Ovde gledam televiziju, ovde crtam, ovde pišem, ovde jedem, ovde spavam, ovde se molim”, tako nas je pojedinačno upoznavala sa svakim kutkom njene kuće.
„Brankina dobrota prkosi svemu što ju je nedavno zadesilo, a ova epizoda iz njenog života podsetila nas je na ono najvažnije: uvek budi čovek, dobro se dobrim vraća“
Na stočiću sa ikonama, krstićima, ima i fotografija njene porodice, iz detinjstva, sa venčanom kumom Mirom Stupicom.
Poseban zid je izdvojila za cveće, među kojima je čak i ono uvelo sa predstava.
Kada smo se, konačno, smestili u fotelje, okruženi lutkama kojih je u jednom trenuku imala preko sedamsto, rekla je: “Pitajte me sve, otvaram vam kapiju mog srca”. A onda je bez pitanja, podelila šalu na sopstveni račun, sa mnom i diktafonom: “’Jao, kako vi podsećate na pokojnu Branku Veselinović’, rekla mi je jedna fina gospođa ne baš tako davno na ulazu u pozorište. Odgovorila sam joj: ‘Pa, ja sam, Branka Veselinović.’ Gospođi je bilo neprijatno, a Nikola Simić mi je, kada sam mu to ispričala, rekao: ‘Daće bog, Branka, da nam ti još dugo budeš tako pokojna’”.
Osim umetničke karijere, u kojoj je ostvarila brojne i najrazličitije uloge, što iz klasičnog dramskog repertoara (igrala je, na primer, “Majku Hrabrost” u Americi, na engleskom), što u komedijama (pedeset godina je bila deo tandema sa Mijom i Čkaljom u radio drami “Veselo veče”), Branku jednako kao glumicu, prepoznaju i kao velikog humanistu.
Nema tog deteta, bake ili deke, kom Branka nije pomogla, materijalno ili emotivno. Nekada je to činila zajedno sa suprugom kroz Fond za invalidnu omladinu, a i dan-danas putuje i obilazi domove, za nezbrinutu, bolesnu decu, za stare, iznemogle ljude i penzionere. Ni novinari iz njene kuće ne izlaze bez prepunih džepova bombonica i čokoladica, knjiga, crteža i sličica. Onu koju mi je dala da je se ponekad setim, sličicu na kojoj su ona i Mlađa, čuvam u novčaniku.
U druženjima, ona obasipa ljude nepojamnom energijom stogodišnjakinje i zabavlja ih pričama na nekoliko jezika koja govori “bez akcenta”, često prelazeći s jednog na drugi, iz rečenice u rečenicu: engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, slovenački, češki…
A kada govori srpski, to, obično, čini, u stihu.
„Branka je bila i ostaće ‘saradnica Sunca’, rekla je glumica Rada Đuričin
Tako mi je i palo na pamet da je pitam da li bi želela da napiše pesmu mlađoj sebi za Nedeljnik. Pristala je odmah, ali je nije napisala. Izrecitovala ju je u trenutku.
Zbog svega, vest o tome da je nedavno opljačkana delovala mi je kao ironija sudbine. To, da je žena koja je svoj život posvetila davanju – pokradena. Stvarno sam bio očajan. Pa, kako ste mogli?
Onda su, na oduševljenje svih, juče osvanuli naslovi: “Vaskršnje čudo: Najstarijoj srpskoj glumici vraćene ukradene dragocenosti”.
Čitam, kaže Branka, ona to ne bi nazvala pljačkom, ne bi da nekog naljuti, ne bi da priča o tome i samo želi da nastavi da pomaže drugima i oplemenjuje svoj život. Ne želi, kaže, da ispadne očajnica.
A bila je i ostaće “saradnica Sunca”, kako ju je nazvala glumica Rada Đuričin.
Jer, Brankina dobrota prkosi svemu što ju je nedavno zadesilo, a ova epizoda iz njenog života podsetila nas je na ono najvažnije: uvek budi čovek, dobro se dobrim vraća.
Ali se samo pitam još nešto… Da nije taj lopov samo hteo da se dočepa čarobnog napitka za dugovečnost iz Brankine kuhinje?
Tagovi
