„Ako smo toliko glupi da dva puta nasednemo na istu laž, onda nije problem u njima, nego u nama…“

U srpskoj seriji „Crna svadba“ nalaze se svi oni sastojci koji čine uzbudljive svetske psihološke trilere. Tu je radnja u malom mestu (u Istočnoj Srbiji) a to je redovna lokacija u ovom žanru kao u „Tvin Piksu“ ili u krimićima poput „Meri iz Istauna“. Tu je misterija, opskurna tradicija, ubistvo (tačnije ubistva). A tu je i harizmatični glavni junak – policijski inspektor, zapravo pripadnik BIA – Petar i njegovi pomoćnici i rivali Tomić i Blagojević.

Lik harizmatičnog inspektora Petra tumači Uliks Fehmiu koga smo ove godine gledali u seriji „Porodica“ gde je glumio Ðinđića. Te uloge su uvek i inspiracija za intervjue jer se i kroz likove koje tumači, kao i radnju serije, može ući u aktuelnu tematiku koja se tiče ove zemlje ali i sveta.

I sujeverje koje delom prati aktuelnu seriju može nas dobaciti do pitanja paranoje vezane za aktuelnu pandemiju korone, a Ðinđić je nedavno postao i tema najmračnijih rehabilitacija njegovih egzekutora.

U seriji “Crna svadba” tumačiš lik radnika službe bezbednosti. Kada Dejl Kuper dođe kao FBI agent u FBI jakni u Tvin Piks da reši misteriju ubistva Lore Palmer, to bude šarmantno i simpatično. Kod nas su radnici službe bezbednosti uvek asocijacija ili na neke mračne političke tajne, ili na spletke, da li ćeš promeniti percepciju tvojih “pravih” kolega u službi posle ove serije?

Šarmantni FBI agent ili simpatičan radnik službe državne bezbednosti postoje uglavnom na filmu. To da je šerif filmski heroj gledali smo još u vesternima. Onda su šerifa zamenili detektivi i policajci.

Vestern ili triler su žanrovi koji imaju prepoznatljiv holivudski identitet. S obzirom na to da su generacije reditelja kod nas odrasle gledajući te filmove, logično je da se pojave autori koji su poželeli da se poigraju sličnom formom.

Nadam se da ova televizijska priča, koja je zapakovana u preciznu žanrovsku strukturu, može da se prati sa dovoljno poverenja s obzirom na to da ima jak lokalni identitet. Naravno, ova serija je čista fikcija i samo tako je i treba percipirati. Mada živimo u vremenu u kome je sve teže razlikovati realnost od fikcije i obrnuto.

Da ostanemo tematikom u nekoj blizini serije, i verovanja i sujeverja, na naslovnoj strani jednih dnevnih novina stručnjaci potvrđuju da u vakcini nema magneta. Pandemija je izazvala tolike i takve reakcije, ali i poplavu teorija zavere i svakojakih mišljenja?

Ovo o čemu ti govoriš, ja bih pre sveo pod kategoriju dezinformisanosti. Način na koji se informišemo se potpuno promenio u zadnjih deset-petnaest godina. Danas na naše telefone stižu sadržaji koje neki algoritam kreira za pojedinca na osnovu njegovih interesovanja, a mi smo u iluziji da ih sami biramo. Do mene i moje supruge će stizati drugačije vesti i ako sedimo u istoj dnevnoj sobi.

Ko god ima pristup Netflixu trebalo bi da pogleda dokumentarac “The Social Dilemma”. U filmu govore bivši visoko pozicionirani menadžeri Facebooka, Googla, Instagrama… Oni objašnjavaju na koji način te kompanije zarađuju novac. U početku nije bilo jasno na koji način će se monetizovati i iskoristiti činjenica da Facebook ili YouTube dnevno poseti milijardu ljudi. Sve se svelo na digitalni marketing koji je u početku bio bleda imitacija TV reklama. U proteklih desetak godina je taj proces evoluirao i doveden je skoro do savršenstva sa osnovnim ciljem, da nas što duže zadrži na telefonu koji je defakto postao neka vrsta džepnog bilborda, jer se onda i veći novac sliva u Google, Amazon, Facebook, koji su vlasnici bilborda u tvom džepu, na kom se reklamira onaj koji plati.

Ti algoritmi znaju sve o našim afinitetima i konstantno se usavršavaju u cilju našeg sve produženijeg konzumiranja serviranih sadržaja.

Pošto cilj opravdava sredstva, između laži i istine nema više razlike. Čak fabrikovane laži izgledaju bolje i atraktivnije. Negativne informacije imaju mnogo veću moć privlačenja pažnje nego one pozitivne. I u tom smislu senzacionalističke negativne vesti imaju više efekta na nas nego bilo kakve pozitivne vesti.

Ako algoritam konstatuje da često čitam artikle koji dovode bezbednost vakcine u pitanje, i stalno guglam alternativne načine lečenja, on će me još više zasipati informacijama slične prirode bez obzira na njihovu istinitost. Sigurno mi neće poslati članak čiji je zaključak drugačiji.

Pored toga što nema jednog konzistentnog narativa vezanog za pandemiju na globalnom nivou, mi se nalazimo u scenariju perfektne medijske kataklizme u kojoj se istina više ne može prepoznati od nepregledne količine dezinformacija. Nekada su vesti – bez obzira bile one tačne ili ne – bile centralizovane i samim tim je bilo lakše naći alternativne izvore informacija čiji integritet nije bio kompromitovan. Danas živimo u iluziji da je internet prvi demokratski medij, a istina ne može biti drugačija.

Da ne bi Srbi bili izuzeci, evo i u Americi, u Oregonu su bolnice bile pune i zbog ljudi koji su koristili ovaj lek za konje i predozirali se njime. Znači da je paranoja globalna? Kakve su sve teorije zavere i strahovi bili u Americi?

Jedan izvor kaže da je “ivermektin” lek za ljude koji se već decenijama najnormalnije izdaje na recept. Drugi izvor kaže da je “ivermektin” lek za stoku. Istina je jedno i drugo.

Lek za ljude je malih doza i namenjen je uklanjanju određenih stomačnih parazita. Taj lek se koristi i u upotrebi je mnogo pre pandemije koronavirusa. Neželjene pojave su blaže ili slične nuspojavama paracetamola ili ibobrufena. Tokom pandemije je postepeno krenuo da raste broj izdatih recepata tog leka u Americi. Sa 3.000 nedeljno u januaru 2020. je skočilo na 80.000 izdatih recepata u julu 2021. Postoje određene studije da se ovaj lek u malim količinama pokazao uspešnim u sprečavanju i prevenciji određenih zapaljenskih procesa. S druge strane ne postoji nijedna studija koja sa sigurnošću može tvrditi da se ovaj lek pokazao uspešnim u borbi protiv koronavirusa.

Lek za stoku je mnogostruko jači i različitih je hemijskih komponenti. A onda je došlo do toga da su neki ljudi u panici počeli samostalno da na internetu naručuju ovaj lek završivši u urgentnim centrima sa simptomima visoke otrovanosti.

Naravno da je paranoja globalna, ali je takođe veoma individualna. Svako od nas mora da proveri izvor svojih informacija više puta. Nažalost, pomanjkanje evidentnog i konzistentnog narativa na globalnom nivou je učinilo da se osećamo kao da smo prepušteni sami sebi. A što se tiče teorija zavere, jedna od glavnih je da ćemo vakcinama biti čipovani. Pa mi smo već odavno čipovani koristeći telefone u koje se preselio naš život. Nema više privatnosti, svi naši podaci se skladište na nekom serveru koji prati naše ponašanje 24/7.

Da li i to antivakserstvo, globalno, deluje kao da običan čovek u nedostatku ideologije i kada izgleda toliko nemoćan naspram banaka, sistema, svega, deluje u ovom slučaju sam sebi kao neki buntovnik koji je eto borac protiv sistema?

Kada je u Njujorku stupio na snagu zakon da svi zdravstveni radnici moraju biti vakcinisani ili će u protivnom biti otpušteni, njih više hiljada je ostalo bez posla. I ne radi se o antivakserima, radi se o ljudima koji se nalaze na prvoj liniji odbrane, ali žele da sami donesu odluku da li će biti vakcinisani ili ne. Ne govorim o radnicima koji imaju direktnog kontakta sa pacijentima, govorim o radnicima koji rade u administraciji, od kojih veliki broj radi od kuće. I kad radnica u bolničkoj administraciji koja je poslednjih 15 meseci u izolaciji i radi od kuće bude otpuštena zato što nije htela da primi vakcinu, normalno je da će postati ljuta. A kad si ljut, ti prestaješ da racionalno rasuđuješ.

I kad ti se učini da sistem ne radi, kome ćeš verovati? Zato je očuvanje nezavisnog novinarstva čiji je osnovni zadatak da edukuje biračko telo proverenim i nepristrasnim informacijama možda važnije nego ikad pre. Nažalost, kredibilne vesti koje nisu pod uticajem određene političke opcije ili korporativnog uticaja su kao životinje na ivici istrebljenja.

“The Crime of the Century” je HBO dokumentarac koji je režirao oskarovac Alex Gibney. Jedna od najvećih američkih farmaceutskih kompanija Perdue Pharma je proizvela lek protiv bola OxyContin koji je u suštini visoko koncentrisana količina heroina koji se postepeno oslobađa. Uz političke operativce i vladine propise ta farmaceutska kompanija je uticala na prekomernu proizvodnju i bezobzirnu distribuciju i zloupotrebu sintetičkih opijata od kojih je pola miliona ljudi umrlo od overdoziranja u proteklih 20 godina, i usput zaradila 12 milijardi dolara. Ako se tako ponašaju oni koji treba da vode računa o našem zdravlju, kome da verujemo?

A neke farmaceutske kompanije koje danas prave kovid vakcine su takođe učestvovale i zaradile milijarde. Kako onda da ne budemo zbunjeni i dezorijentisani?

Pre nekoliko meseci gledali smo te kao Ðinđića u seriji “Porodica. Kako to da nismo došli ni posle dvadeset godina do prave verzije istorije iz devedesetih godina i početka dvehiljaditih?

Pogubno je što se sa nacionalističkim delom naše politike koja je vođena devedesetih nikada nije raskrstilo do kraja. To je trebalo uraditi početkom dvehiljaditih, ali nažalost do toga nije došlo. Ipak sam se nadao da smo shvatili koliko su ti ratovi bili besmisleni i da ih ponovo neće biti. Sada nisam više tako siguran. U ovakvim trenucima moj optimizam biva poljuljan.

U Americi je nakon jedanaestog septembra na TV ekranima u donjem delu televizora stajao pokazatelj mogućnosti budućih terorističkih napada. Bio je u boji koja se menjala od zelene kad opasnosti nije bilo, do crvene kada je sledeći napad bio gotovo siguran. Na TV ekranima je tada uglavnom taj termometar bio narandžaste boje. Dakle, opasnost je veoma blizu, budite spremni. I tako mesecima. Pod takvom psihozom je američko javno mnjenje podržalo Bušovu odluku da okupira Irak pod očigledno lažnom premisom da Sadam Husein poseduje nuklearno naoružanje i predstavlja opasnost za Ameriku. Tragične posledice te katastrofalne politike traju do danas.

Sličan je bio i recept politike Slobodana Miloševića. Vi ste u opasnosti, ali ja ću da vas branim. A čini mi se da je naš medijski prostor više zagađen nacionalizmom danas nego što je bio devedesetih. Tako da ja u ovom trenutku na pitanje da li je veći problem nacionalizam ili situacija u medijima ne bih znao da odgovorim. Mediji su idealno sredstvo da nas drže u tom konstantnom povišenom stanju.

Moja generacija koja je imala dvadeset i nešto kad je počeo rat, nije dovoljno učinila da zaštiti svoju decu garantujući im da se tako nešto nikad više neće dogoditi. Sve što se radi danas je potpuno suprotno, nove mlade generacije truju mržnjom koju im moja generacija ostavlja u amanet. Ako smo toliko glupi da dva puta nasednemo na istu laž, onda nije problem u njima, nego u nama.

Kad spominješ Ameriku u kojoj živiš, zanimljivo je da su se tokom tvog boravka u SAD u tvojoj rodnoj grudi menjali nazivi zemalja, pasoši…

Bilo mi je teško prešaltovati se na sve te države, imena, pasoše. Pa ti si pisao o tome u jednom od tvojih romana ako se ne varam. Da je nama koji smo rođeni pod jednom zastavom bilo baš neprirodno da se prebacimo na neku drugu, novu. Ali već se čovek navikne.

A mi umetnici se trudimo da se nekadašnji zajednički kulturni prostor sve više objedinjuje. Da se te veštačke granice, ako već nisu ukinute, što manje vide. Sve dok jednog dana ponovo ne budu nestale.

***

Intervju je originalno objavljen u Nedeljniku br. 514