„Ako te ubede da si sam, onda su te pobedili“: Star Wars, poslednja epizoda

Na putu do kina – nedostajaće mi ta mala tradicija sa Sanjom, naša viđanja u mraku bioskopa, svake druge godine u decembru – na Bulevaru sam sreo Zorana Panovića. Znao sam da i on voli „Star Wars“, saznao sam i da nije (još) stigao da odgleda poslednju epizodu poslednje (valjda) trilogije, a onda mi je rekao da on i nije neki kritičar, te da bi mu se „Star Wars“ dopao i ako bi Millenium Falcon leteo svemirom sat i po. Ni ja nisam neki kritičar, a svaki film u kojem je Harison Ford makar i na sekund Han Solo meni je najbolji film na svetu. Zato ovo obraćanje, redovno koliko i moj izlazak sa fellow-zaluđenicom, nije priča o filmu o kojem, kako to sa temeljcima pop kulture obično biva, svako ima mišljenje i ne libi se da ga pokaže.

Autori „The Rise of Skywalker“ morali su znati da će, kao i svako finale, to breme narasti do zapremine one druge „Death Star“. Prvi rezultati žirija kritike nisu baš pohvalni: sajt Rotten Tomatoes beleži da deveta epizoda svemirske opere(te) ima prosečnu ocenu 57%, mada je vox populi bio mnogo naklonjeniji, sa 86% onih kojima se „Uspon Skajvokera“ ipak dopao. Zadatak je svakako bio, u nedostatku boljeg poređenja, samoubilačka misija nalik onoj iz „Epizode VI“.

Prošle su 42 godine otkako smo prvi put čuli za dešavanja u udaljenoj galaksiji pre mnogo, mnogo godina, i svako ko je ikada bazao mesecima Endora imao je ideju kako sve treba završiti; tu je i čitava zavrzlama sa Lukasovom prodajom prava Dizniju i dodatna korporativizacija ionako oberkomercijalizovane franšize. Ali sve to je, zaista, manje važno.

U jednoj sceni – pokušaću da ne spojlujem glavne stvari – Fin, predvodnik poluuspešnih „novih glavnih likova“ (najbolja, i zaokružena, svakako je sjajna Rej), saznaje da nije jedini stormtruper koji je otkazao poslušnost Galaktičkoj Imperiji i Prvom redu. Bilo je još onih koji su imali prigovor savesti. Kako su znali da ne treba, uprkos svemu što im je usađeno u mozak, da pucaju na civile? Kako su znali da treba da napuste zlo? „To jednostavno osetiš“, kaže Fin, i time u jednoj rečenici sažima čitavu polemiku oko vrednosti i dometa svakog, a ponajviše poslednjeg Star Wars filma.

Da, moglo bi se reći da kraj sage o Skajvokerima ima previše rupa, propusta, nelogičnosti; da je zbrzan i da ne dozvoljava ni glumcima ni scenaristima da se razmahnu, namećući od samog početka ritam koji neće prijati svakom posmatračkom oku. Moglo bi se autorima zameriti i da su se – a tako je najlakše, kada nemaš ideju i program – uhvatili za najjeftiniju moguću nostalgiju začinjenu patetikom. To se posebno oseti kada kroz nekoliko scena zaredom prodefiluju i mladi Luk, i mlada Leja, i matori Luk, i matora Leja (mada je uklapanje nekoliko scena koje je onako za vežbu odigrala prerano preminule Keri Fišer nadrealno sineastičko dostignuće!), i Lendo, i Han Solo, i Joda, i svi džedaji; ali hajde, Star Wars nikada i nije bio racionalna stvar.

Ono, matori ljudi koji se lože na „pew-pew“ napucavanje, gledaju vanzemaljce i nerazumljive droide i čupavog vukija koji urliče i udara se u grudi? Nije baš pohvalno ni u jednom univerzumu… sem u onom u kojem postoje „Ratovi zvezda“. Stvar je uvek bila u osećaju, a taj osećaj je i praznično raspoloženje i lenje nedelje ujutru kada se sa ekrana začuje muzika Džona Vilijamsa; ali i onaj važniji, za pravedno, za to da svako kroji svoju sudbinu, ali da je na kraju balade, serijala ili života, najvažnije kojom ćeš stazom krenuti i šta si spreman da uradiš za ljude koje voliš i za ljude koje ne poznaješ.

Nedostajaće mi „Star Wars“, posebno kada ga hiperprodukcijom – a hoće – potpuno obesmisle. Nedostajaće mi mogućnost da se Luk Skajvoker pojavi u našim životima makar na trenutak, ali najviše će mi nedostajati podsetnici, makar i jednom u dve godine, tačno u periodu kada se podvlače crte i okreću novi listovi, na reči poput „nada“, „vera“, „zajedništvo“, „prijateljstvo“ (a ceo „Star Wars“ je u stvari jedan veliki ésprit de corps).

U nekom trenutku, svi ti termini postali su nam banalni, klinci bi rekli krindži, prevrćemo očima kada ih čujemo, i dobro pazimo, mi koji pišemo i vi koji govorite, da nam se slučajno ne omaknu, jer će nas ekipa pogledati kao da smo pali sa Nabua ili Alderana. Kada je tačno postalo izlizano i glupo da čuješ stvari poput „Ako te ubede da si sam, onda su te pobedili“ i „Možemo im se suprotstaviti zajedno“ (citati Poa Damerona iz poslednjeg filma)?

Ili je, zapravo, sve krenulo ka zlu zato što smo to dozvolili, pa se čitava ravnoteža ove planete – a kamoli ove zemlje, kojom baš i ne vladaju džedajski moralni zakoni – okrenula arkanskoj strani. A njom, nauči su nas to „Ratovi zvezda“, pipke puštaju razni palpatini i snoukovi, od krvi i mesa.