Majkl Korleone ulazi u toalet. Piter Klemenca, baš kao što su se i dogovorili, sakrio je pištolj iza vodokotlića u jednoj od kabina. Majkl ga uzima i stavlja u odelo. Za trenutak zastaje, popravlja kosu, i nakon toga izlazi iz toaleta. Pogled mu se sreće s pogledima Virdžila “Turčina” Soloca i kapetana Marka Maklaskija koji ga čekaju za stolom. Soloco nešto govori na italijanskom, ali Majkl ga ne čuje. Oči su mu razrogačene, nervozno preleću s predmeta na predmet, a kroz glavu mu proleće jato nekontrolisanih misli. Pokušava da shvati razmere onoga što se sprema da učini, lice mu je pomalo bledo, usahlo, a onda…
A onda skače sa stolice. Vadi pištolj i ispaljuje metak po sred Solocovog čela. Maklaskija zatiče u sred zalogaja, viljuške prinete ustima, frapiranog. Pogađa ga u vrat, pa potom takođe u čelo. Dok se Maklaski teatralno stropoštava i prevrće ceo sto, Majkl, baš kao i svi gosti, istrčava iz restorana. Napolje ga čekaju kola, kojima nestaje u noći. Pravda je zadovoljena.
Majklovo ubistvo Soloca i Maklaskija (koje, vredi napomenuti, nastaje kao osvetnički čin zbog toga što je Solaco ranije pokušao da ubije Majklovog oca Vita Korleonea) važi za jednu od najkultnijih scena “Kuma”; onu koja predstavlja početak Majklovog mafijaškog uspona, i koja pokreće lavinu i u neku ruku definiše čitav tok legendarne filmske trilogije.
Al Paćino, koji se nalazi u ulozi Majkla Korleonea, u njoj jednostavno briljira. Toliko da se ona s pravom smatra jednim od njegovih najboljih pojavljivanja u celoj trilogiji, ako ne i u čitavoj glumačkoj karijeri koja, evo, traje već 55 godina, toliko da, čak i da nakon nje više nikad ništa u životu nije odigrao, imate dovoljan razlog da pročitate najzanimljivije delove njegovog najnovijeg intervjua za Njujork Tajms koji se nalaze pred vama.
Jer, čak i da nije bilo Karlita, Frenka Slejda, Tonija Montane, Serpika, Džona Miltona i Vinsenta Hane (a, bogu hvala, bilo ih je), da je Al Paćino odigrao samo taj jedan jedini delić Kuma, njegov doprinos svetskoj kinematografiji i umetnosti i dalje bi bio nemerljiv, kolosalan.
Zbog toga, najbolji delovi Paćinovog velikog intervjua za NYT. O karijeri, glumi, borbi sa korona virusom i bliskom dodiru sa smrću, Skarfejsu, Milošu Formanu…
***
Paćino u svojoj knjizi (koja je takođe jedan od povoda intervjua) “Sonny boy: A Memoir”, piše o jednom citatu, poznatoj krilatici porodice Valenda (reč je o porodici čiji se članovi nalaze u cirkuskoj, kaskaderskoj trupi “Flying Wallendas”, a koji posebnu radost pronalaze u hodanju po žici), koji kaže: “Život je kao hodanje po žici. Sve ostalo je samo čekanje.”
Al Pacino’s revelatory memoir, Sonny Boy, is OUT NOW.
From growing up in poverty in the South Bronx to being one of the most famous men in Hollywood, this book is a beautiful, electric insight into Pacino’s life and work.
Find out more here: https://t.co/ncdGzW9RPd pic.twitter.com/YZy2W8s5lL
— Penguin Books UK (@PenguinUKBooks) October 15, 2024
Taj citat, koji govori o tome da se najlepše i najuzbudljivije stvari u životu dešavaju upravo onda kada smo spremni da rizikujemo i zaplešemo po žici, te da je sve ostalo samo čekanje smrti i traćenje dragocenog vremena, možda i ponajbolje opisuje Paćinovu ljubov prema glumi. Stanje u kom se oseća najživlje, ma, stanje u kom se život zapravo dešava.
“Imam osećaj da mi je gluma spasila život”, priča Paćino na početku intervjua. “Ona mi pokazuje da postoji nešto što zaista umem da radim. Pogledajte Badija Riča, bubnjara. Gospode. Svira bubnjeve od treće godine. Sećam se jednog Sinatrinog koncerta u Karnidž Holu. Badi je nastupao pre njega, i ja sam mislio “pa dobro, ali nisam došao ovde da bih slušao bubnjara, već da bih slušao Sinatru”. Čuj, bubnjarski solo!? A to je zapravo bio jedan od najbitnijih trenutaka u mom životu. Jer, kada je Badi završio i sišao sa scene, ostala je samo tišina. Svi, ali kad kažem svi mislim doslovno svi, su nakon toga ustali i počeli da vrište, iščekujući Sinatru. I ja sam vrištao. A onda se pojavio Sinatra. Pogledao je u publiku i rekao nešto poput “Vidite li šta se desi kada ste dovoljno strpljivi i istrajni?” I upravo to za mene predstavlja gluma. Baš kao što su bubnjevi to predstavljali Badiju, ili pevanje Sinatri. Jednostavno morate imati želju.”
Da Paćino nema tako gvozdenu želju i tako golemu ljubav prema glumi, verovatno ne bi bilo ni nekih od njegovih najboljih uloga. Recimo, uloge Frenka Slejda, u filmu “Miris žene”. A samim tim ni jednog od Paćinovih najboljih monologa. Znate onaj, u sudnici, kada zaurla “If I were the man I was five years ago, I’d take a flamethrower to this place!” i tresne štapom o sto?
E pa, baš u tom monologu, primetio je novinar Tajmsa koji je razgovarao s Paćinom, u pauzi između Slejdovih reči, na njegovom licu mogu se uočiti čudne mikroemocije, koje deluju kao nešto što je, čak i glumcima kakav je Al, teško namerno izazvati i iskontrolisati.
“Mislim da se oslobađam nesvesno. Moj omiljeni Mikelanđelov citat kaže: “O gospode, oslobodi me mene samog da bih mogao da ti ugodim.” Jednom kada se čovek oslobodi sebe samog, tad na scenu stupa nesvesno.”
A da li je ta scena iz “Mirisa žene”, i uprkos svem tom prljavom poslu koje je obavilo ono “nesvesno” (to mu, valjda, dođe talenat?), bila jedna od onih zbog koje Al Paćino, dok je još čitao scenario, pomislio: “Kako ću, dođavola, ovo odigrati?”. Ili je to možda bila ona u uvodu pomenuta scena u kojoj kao Majkl Korleone ubija Soloca i Maklaskija?
“Nisu. Naročito ne ova druga, to je bilo baš lako”, kaže Paćino. “Ubiti na filmu, to je barem lako. Moj prijatelj Čarli Loton mi je jednom prilikom rekao: “Al, kako ćeš ti uspeti da odeš tamo, i tek tako glumiš dona tim momcima, Duvalu i svim ostalim glumcima?” A ja sam mu onda odgovorio: “Tako piše u skripti.” Svaka scena može da se odglumi i svaka rečenica može da se izgovori na stotinu različitih načina. Bitno je samo znati odabrati najbolji. Loton mi je takođe rekao: “Kada igraš kralja, svi te kao kralja i tretiraju.” Saviju koleno i ljube ti skute. To zapravo znači da, kada se svi prema tebi ponašaju kao da si kralj, onda zapravo ni ne moraš toliko da glumiš kralja. Dok smo snimali “Kuma”, tako je bilo stalno. Nisam morao da brinem hoću li valjano odglumiti dona, jer su se ostali glumci prema meni ponašali kao da zaista jesam pravi don.”
Tokom svoje prebogate karijere, Al Paćino je, naravno, pored izvrsnih glumaca, imao priliku da sarađuje i sa raznim rediteljima. Od Kopole, De Palme, Lumeta, do Kristofera Nolana, Majkl Mena. U svojoj knjizi Paćino piše o tome kako je među njima bilo i onih koji su ga uvredili, u koje se razočarao.
“Kako se on beše zove”, počinje Paćino. “Režirao je onaj sjajan film o Mocartu, Amadeus.”
“Miloš Forman”, pomaže mu novinar Tajmsa da se seti. Tog reditelja koji ga je uvredio.
“Tako je, Miloš Forman. Sjajan reditelj. Jednom sam večerao s njim, kada mi je rekao; “Zašto si snimio ovaj jebeni Skarfejs? Snimaš Pasje popodne, pa nakon toga Skarfejs.” A znate li ko je to još rekao? Jedan od mojih omiljenih. Lumet. Sidni me je, misleći na Skarfejs, pitao: “Al, kako ćeš nakon Pasjeg popodneva snimati to smeće”? Bio je veoma besan, ali ja nisam mislio da je to smeće. I hvala bogu što nisam, jer je to jedan od najvećih filmova koje sam ikada snimio. Sećam se da sam tada, kada je Lumet tako poludeo, pomislio koliko volim tu njegovu srčanost i pasiju prema filmu i umetnosti.”
S druge strane, bilo je i onih koji su umeli da udele dragoceni savet. Na primer, Li Strasberg.
“Dok smo snimali “…And Justice for All”, Li mi je prišao i dao jedan od najboljih saveta koje sam ikada dobio. “Dragi”, rekao mi je “moraš da naučiš svoje replike.”“
A kad smo već kod Skarfejsa… Taj film Brajana De Palme u kom Al Paćino 1983. godine dobija glavnu ulogu Tonija Montane, moglo bi se reći, predstavlja prekretnicu u Paćinovoj karijeri. Jer, nakon Montane, Paćino dostiže glumački zenit, i u skoro svakom narednom filmu dobija veliku ulogu koju nijedna druga ne može da zaseni. Naravno, imao je Paćino i pre toga velike uloge, ali su pored njega uglavnom bili tipovi kao što su Brando, De Niro, Robert Duval, Kazale. Face kojima je teško parirati.
Scarface (1983) dir. Brian de Palma pic.twitter.com/GmgzSSwk9F
— best of al pacino (@bestofpacino) September 18, 2024
“To je istina”, kaže Paćino. “Nakon Skarfejsa sam stekao još veću reputaciju. Pazite sad ovo. Mogu vam reći da su uloge koje sam igrao kao klinac, u školi, znači dok sam imao 14-15 godina, najbolje uloge koje sam u životu odigrao. To jest, ne najbolje, ali svakako uloge koje sam odigrao s najviše žara, u kojima sam imao najviše inspiracije. Zbog tih uloga je, na kraju krajeva, moj učitelj jednog dana i rekao mojoj majci da bih ja morao da se posvetim glumi. E pa, uloga Tonija Montane bila je nešto najpribližnije tim ulogama koje sam igrao kad sam bio klinac. Skarfejs je došao odnekud drugde. Zaista jeste.”
Možda baš zbog toga što je Tonija Montanu odigrao s toliko žara i što je sve to delovalo toliko prirodno, postoji, tako bar Paćino piše u svojoj knjizi, to “uvreženo mišljenje da je kokainski zavisnik”. Krenite od sebe: koliko ste puta, gledajući Paćinove filmove, pomislili da on zaista jeste na kokainu?
“Svi se šokiraju kada saznaju da nisam na kokainu”, priča Paćino kroz smeh. “Nikada ga u životu nisam probao.”
Ričard Barton u svojim memoarima piše o tome kako glumac, ukoliko igra u ulogama koje su daleko ispod maksimuma njegovih mogućnosti, zapravo samo traći svoj talenat. Kako se Al Paćino štiti od toga?
“Jednostavno”, objašnjava on. “Uglavnom biram uloge koje mi se sviđaju i likove s kojima mogu da se povežem. Naravno, ponekad se neka uloga prihvati i iz finansijskih razloga, ili jednostavno zbog toga što se ne nudi ništa bolje, pa se prihvataju i neke uloge koje inače ne bi, samo da bi se radilo. Jednostavno, želiš da imaš nešto što će te držati okupiranim. Kroz te periode prolaze svi glumci. Oduvek sam imao problem s tim da objasnim zašto sam prihvatao određen uloge. Ima u tom objašnjavanju nečega što me čini ranjivim, kao da se otkriva neka moja velika tajna. Zbog toga i nisam toliko mario za davanje intervjua, jer sam oduvek imao utisak da se njima na neki način razgolićujem. Međutim, vremenom sam malo promenio mišljenje o tome. Tu mi je pomogao Pikaso. Postoji taj sjajan dokumentarac o Pikasu. Pikaso crta, gledate ga kako to radi, a onda, kada završi, uzme taj crtež i stavi ga pored sebe. Tu je Pikaso, tu je i slika, i to su zapravo dvoje različitih ljudi. To me je nateralo da pomislim: Vau, ako može Pikaso, mogu i ja. Trenutno sam osoba koju vidite, osoba koja daje intervju. Međutim, kada završimo, ja više nisam ovakav. Pa da sam zaista ovakav, ne bih imao nijednog prijatelja!”
Razgovor se potom seli na malo mračnije teme. Kovid, i Paćinov bliski susret sa smrću.
“Umalo sam umro. Posle su mi rekli da uopšte nisam imao puls. Sećam se da sam nakon tog budeđnja pomislio: Vau, na kraju ti ne ostanu ni vlastite uspomene. Kaša koju nikome ne bih preporučio da kuša. Ispričaću vam kako je to izgledalo. Prvo sam dobio temperaturu i dehidrirao, pa sam zaposlio medicinsku sestru da se stara o meni. A odna se desilo to. Tek tako, nestao mi je puls. Brzinom svetlosti, pred mojom kućom stvorila su se kola hitne pomoći. U mojoj dnevnoj sobi odjednom se stvorilo nekoliko lekara i pomoćnog medicinskog osoblja, svi u onim kosmonautskim odelima. Zaista sam se zaprepastio kad sam otvorio oči i ugledao taj prizor. Zujali su oko mene, i čuo sam kako govore: Vratio se, vratio se.” Sada kada sam bio tamo, s one strane, mogu vam reći da – tamo nema ničega. Nikakve bele svetlosti ili nečega sličnog. Samo te više nema. Praznina. Nikada pre toga nisam razmišljao o tome.
“Al Pacino has been one of the world’s greatest, most influential actors for more than 50 years. He’s audacious. He’s outrageous. He’s Al Pacino, and I’m pretty sure you know what that entails.” @nytimes pic.twitter.com/z1BpJ34XQ6
— best of al pacino (@bestofpacino) October 10, 2024
Ipak, sve je to sada iza njega. Paćino trenutno ima 84 godine, nedavno je dobio i sina, i dalje aktivno snima (ako je zaključiti po intervjuu, najuzbuđeniji je zbog uloge kralja Lira u novom filmu Bernarda Rouza), i, kako sam kaže, oseća se – uglavnom – slobodno. Baš kao kada je imao 14-15 godina, i igrao one uloge za koje tvrdi da su mu neke od najboljih u životu.
“Koliko se osećam slobodnim? Zavisi s kim sam i šta radim. Kada snimam filmove, uglavnom nisam toliko srećan, jer to u ovim godinama može biti veoma naporno. Ali da, uglavnom se osećam slobodno. Često odem do svog kampera, u kom imam čak i televizor. Postoji toliko zanimljivih stvari na Jutjubu! Tamo imate i Čehova, i Strindberga. Volim čak i TikTok. Na primer, na TikToku sam naleteo na video na kom četrnaestogodišnjoj devojci koja je gluva ceo život prvi put omoguće da čuje. Ili spašavanje pasa! Ima gomila tih videa u kojima tipovi idu naokolo i spašavaju te prelepe, tužne pse.”
“Nisam znao da ste tako mekani”, zaključuje novinar Tajmsa na kraju razgovora.
“Šta ću? Jednostavno volim takve stvari.”
Tagovi
