Da visoka kultura i državna politika u savremenoj Hrvatskoj imaju jedan nerešiv problem koji se odaziva na pojmove Jugoslavije i jugoslovenstva, poznato je već skoro tri i po decenije. Da je taj problem pak najviše izražen kod dvojice najvećih umetnika i intelektualaca koje je ta zemlja dala, Ivana Meštrovića i Miroslava Krleže, takođe je jasno već od početka. Jednako kao što je jasno zbog čega ih je nemoguće zaobići, kao što su očite i strategije zaobilaska iz perspektive državotvorne ideologije, bolnih mesta kod obojice. Na koncu, jasno je i da je treći najveći, a to je Ivo Andrić, de facto otpisan iz nacionalnog kanona i panteona, osim u onoj meri u kojoj ga je kao nobelovca i Hrvata po rođenju nemoguće zaobići.
No, dok su razlozi pa i mogućnosti za marginalizaciju Andrića bile oduvek jasne, strategije kroatizacije Meštrovića i Krleže su prilično zabavne. Paradoks u čitavoj priči je u tome što njih dvojicu nije ni potrebno kroatizirati, ali samo u slučaju ako jugoslovenstvo obojice prepoznamo kao autentičnu hrvatsku poziciju, što ovde nikako ne uspeva biti slučaj. I to nas dovodi do situacije u kojoj se nalazimo, gde je nemoguće zaobići ovaj dvojac velikana, ali bi istovremeno bilo dobro njihovu ideološku pa i političku i državnu poziciju nekako relativizirati, umanjiti i zaobići koliko god da je to moguće.
Krleža je pretvoren u klasika bez partijskog backgrounda, uz pretvaranje njegovog druženja s Titom u crticu na razini lifestyle magazina, a kako stvari izgledaju s Meštrovićevom mogli smo videti u Zagrebu, na nedavno zatvorenoj, vizuelno i kustoski doista spektakularnoj retrospektivi povodom 140. godišnjice njegovog rođenja.
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
