Kako god se gledalo na dva predsednička konkurenta, kakve god simpatije ili antipatije gajili ka jednom ili drugom, neupitno je ovo: Amerika ima izbor. Ima koga da bira. U tome je smisao demokratije, zar ne?
Mi ovde, u Srbiji, opet pravimo istu grešku. Nadamo se da će pobednik voditi, u odnosu na nas, pozitivniju politiku od one koju je vodio njegov prethodnik. Pomama nas je uhvatila i 2016. kad je ovdašnji puk, omađijan medijskom propagandom, svesrdno navijao za Donalda Trampa. Tramp je pobedio, i? Šta se dogodilo? Šta se, u biti, promenilo? Nije ništa. Promenili su se nastup i forma ophođenja. Bio je prijem u Ovalnom ofisu, bilo je sedenja na hoklici i potpisivanja nekakvog papira, tzv. „Vašingtonskog sporazuma“. Bilo je plaćanja i potplaćivanja. Naravno, sa srpske strane. I sad se isto radi. Nikako pameti da se prizovemo.
Osnovno je sledeće. Neće velika sila prilagođavati svoju politiku interesima male države. Pogotovu one što joj se u prošlosti ne jednom kočoperila i prekonosirala. Neće revidirati nijednu svoju odluku, bez obzira na izrečene kritike prema tadašnjoj administraciji. Neće. Ako ni zbog čega drugog, a onda zbog vlastodržačkog kaprica. I, razume se, investiranog autoriteta i internacionalnog prestiža.
Ukoliko želi poboljšane odnose sa SAD, Srbija je ta koja će morati da menja svoju politiku. I to da je menja iz temelja. U suprotnom, i dalje će ti odnosi tavoriti na štetu Srbije. Pritom, apsolutno je irelevantno ko je u pravu i na čijoj je strani istina. Jer, i u svakodnevnom životu i u visokoj diplomatiji, svako ima svoju istinu. Svoje objašnjenje i svoje obrazloženje. Svoje razloge i svoje izgovore. Glavni problem Srbije je, po mom mišljenju i sudu, činjenica kontinuiteta politike od Miloševićevog doba do dana današnjeg. Srbija nastavlja da tera tim pravcem ignorišući spoljašnje poraze i unutrašnju dekadenciju. Zato je fundamentalna promena političkog kursa Srbije ključan uslov njenog prosperiteta i, uz to, unapređivanja odnosa sa SAD. Ko god pobedio na američkim izborima, zastupaće interese svoje zemlje. Razlikovaće se, možda, u stilu i retorici. Ali će pozicija ostati ukopana u mestu. Zacementirana.
Da li će Amerika povući priznanje Kosova? Neće. Da li će se izviniti za bombardovanje 1999? Neće. Da li će se ispovediti, pokajati i tražiti oprost? Neće. Amerika je džin, Srbija patuljak. Amerika nam može nauditi, Srbija njoj ne može. Unapred izgubljena bitka. To je realnost, svidelo nam se ili ne.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 31. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
