Mnogo toga o ubistvu Slavka Ćuruvije bi ostalo u domenu teorija, koje bi se s vremenom stopile sa teorijama zavere, da u novembru 2000. godine u javnosti nije osvanuo dokument Službe pod nazivom „Dosije Ćuran“.
U tom trenutku optuženi Rade Marković je još uvek na čelu Službe (do januara 2001. godine) i on tada daje u medijima izjavu da Slavko Ćuruvija nije bio predmet obrade Službe.
Kasnije je utvrđeno da je Ćuruviju pratilo Deveto odeljenje beogradskog ogranka službe, takozvano prateće odeljenje, zasigurno se zna da je to bilo 10. i 11. aprila 1999. godine. Na sudu se moglo čuti da Predrag Gikić, koji je kao operativni radnik u okviru Službe bio zadužen za Slavka Ćuruviju, nije znao za tu pratnju. Prema optužnici, optuženi Radonjić je prvog dana vikao na podređene zašto se češće nisu javljale „promene“. Sutradan je nastavljena pratnja, tada su se operativci javljali mnogo češće, a onda je pratnja prekinuta zbog navodnog „utvrđivanja veze“, odnosno kontakta koji je ostvario Ćuruvija. Nekoliko minuta kasnije Slavko Ćuruvija je ubijen ispred ulaza u zgradu u Svetogorskoj ulici. Sa njim je bila Branka Prpa. Ćuruvija i Prpa su tog dana išli u šetnju Kalemegdanom, pa su svratili u „Kolarac“ na ručak, gde se nisu predugo zadržali.
Ćuruvija je, inače, imao obezbeđenje, ali su se njegove kolege sećale da – pošto je bilo ratno stanje, usred bombardovanja – njegovo obezbeđenje nije moglo da bude naoružano, tako da nije hteo da „goloruki skaču na nekog ko hoće da ga ubije“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 8. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
