Imao je Partizan u svojoj evropskoj istoriji bezbroj katastrofalnih noći, onih u kojima je nebo toliko crno i u kojima se čini kao da se Zemlja više nikada neće okrenuti oko svoje ose. I u Dablinu, kada se Geri MekKejb u maniru Lionela Mesija prošetao kroz crno-belu odbranu i razbucao nadu o produžecima, i u Tunu, kada su Švajcarci s pola gasa tutnuli tri komada u mrežu Vladimira Stojkovića, i u belgijskom gradiću Šarloa, kada je Razei Kavah u 107. minutu produžetaka postigao pobedonosni gol iz slobodnog udarca, i u Hagu, i u danskom Farumu, poljskom Lubinu, pa na kraju krajeva i nekoliko puta u Beogradu, kao na primer onda kada je Bobadilja odlučio da dželatsku sekiru uzme u svoje ruke… Sasvim dovoljno da čoveku postane jasno zašto Partizanovi navijači u poslednje vreme sebe sve češće nazivaju navijačima najbaksuznijeg i najprokletijeg kluba na svetu.
Ipak, u bogatoj zbirci Partizanovih tragičnih evropskih eliminacija, ona sinoćna, od Genta, ekipe koja je, da se ne lažemo, u obe utakmice izgledala toliko bezopasno, neatraktivno i ispodprosečno, zauzima posebno mesto. Ne samo zbog toga što je Partizan nakon tog minimalnog poraza drugu godinu za redom ostao bez grupne faze evropskih takmičenja, već i zbog toga što je postao prvi klub koji je ovog leta uspeo da ispadne iz kvalifikacija za Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu konferencija, zbog toga što je poražen na svih šest utakmica, i zbog toga što na domaćem terenu nije uspeo da postigne ni jedan jedini gol.
Sinoćna utakmica protiv Genta savršeno se uklapa u ovogodišnji evropski mozaik Partizana, i bila je samo poslednji delić koji je falio pa da slika bude upotpunjena. Sve ono što je Partizan pokazao (ili je, možda, prikladniji izraz „nije pokazao“?) u dvomeču s Dinamom Kijevom, pa potom i sa Luganom (ovde treba napomenuti da ni ova ekipa, baš poput Genta, nije delovalo bog zna koliko bolje od Partizana), bilo je kristalno jasno i u okršaju s Belgijancima; Partizan je loš, neuigran, raštimovan, nemoćan i napadački potpuno impotentan, njegovi igrači su nemotivisani, fizički nespremni i, čast izuzecima, za ovaj nivo fudbala očigledno nedovoljno kvalitetni.
Pre samo nekoliko godina, crno-beli su – i to sa nimalo skupljim ili atraktivnijim igračima, jer Partizan već sezonama u svoje redove uglavnom dovlači samo istrošene „polovnjake“ – tukli Keln, Spartu iz Praga i igrali egal s Nicom, prošavši dva puta za redom grupnu fazu Lige konferencija, da bi potom vezali dva leta u kojima se na krajnje blamantan i katastrofalan način, podvijenih repova i pokunjenih glava, već u kvalifikacijama opraštaju od Evrope.
Nije nikakva tajna da Partizan već godinama pleše po ivici ambisa, da trofej nije video još od Kupa 2018/19. a titulu još od Marka Nikolića i njegovog „tanga smrti“, i da je Zvezda postala suvereni i nedostižni vladar srpskog fudbala, ali ovaj kvalifikacioni evropski ciklus je previše čak i za ovako oronuli Partizan.
Koji su uzroci Partizanovog potpunog evropskog posrnuća?
***
Bez obzira na svu nemoć i inferiornost koju su fudbaleri „parnog valjka“ prikazali na ovih šest evropskih utakmica, najveći problem Partizana ne nalazi se na terenu, već u kožnim foteljama stadiona u Humskoj. U upravi kluba, ljudima koji bi trebalo Partizanu da obezbede finansijska sredstva za dovođenje adekvatnih igrača, koji će potom, kada dođe vreme za stupanje na evropsku scenu, biti sposobni da naprave razliku i ne dozvole Partizanu da se bruka. Naravno, zakon spojenih sudova kaže da bez sposobne uprave nema ni igrača koji će biti sposobni da Partizanu obezbede Evropu, a uprava crno-belih, oličena u Milošu Vazuri, Miloradu Vučeliću i Ivici Kralju, kako je za Nedeljnik objasnio dobro upućeni izvor, sve je osim sposobne.
„Uzrok svih Partizanovih problema jeste njegova uprava“, objašnjava naš izvor. „Ona nema dovoljno umešnosti, ili jednostavno nije okružena dovoljno sposobnim ljudima da bi Partizan mogao da funkcioniše na pravi način. Ona vlada klubom, ali mu ne donos ništa dobro. Zadužuje ga, pa onda pozajmljuje pare od države kako bi rešila dugove, i najzad ga je dovela do toga da se nalazi u ogromnim problemima, kako organizacionim i strukturnim, tako i finansijskim. Njeni članovi održavaju se na svojim pozicijama, ubirajući plodove privilegija koje upravljanje Partizanom samo po sebi donosi, ali oni nisu u stanju da formiraju ekipu koja će biti konkurentna Crvenoj zvezdi ili bilo kojoj iole boljoj evropskoj ekipi. Štaviše, kako se to u poslednje vreme govori, njima nije dozvoljeno da izgrade konkurentnu ekipu, do te mere da su čak i oni sami, kako sam saznao iz nekih neformalnih razgovora s ljudima s kojima komuniciraju vrlo blisko, svesni da ne smeju da ugroze Zvezdu.”
Sistemsko (samo)uništavanje Partizana, koje je u Superligi Srbije odavno postalo očigledno, a koje sada danak počinje da uzima i u Evropi, otpočelo je upravo dolaskom Vazure i Vučelića, dvojice ljudi koji su na čelo kluba, po mišljenju mnogih, stigli pre svega zahvaljujući svojim političkim opredeljenjima, a ne zbog toga toga što su bili dovoljno kompetentni i pozvani da se upravljanjem Partizanom bave.
Prvi je, na inicijativu tadašnjeg potpredsednika Partizana Vojislava Nedića (oca Novaka Nedića, u tom trenutku generalnog sekretara Vlade Srbije i člana SNS-a), stigao Miloš Vazura, zauzevši poziciju generalnog direktora. Došao je Vazura pomalo iznebuha, biografije oskudne i prepune praznina (ni danas ta biografija nije ništa manje oskudna), kao istaknuti kum Nedića mlađeg i bivši savetnik tadašnjeg ministra pravde Nikola Selakovića.
Za Vazurom je na mesto predsednika kluba, nakon višemesečnih natezanja i nekoliko neuspelih izbornih skupština, 2016. godine stigao i Milorad Vučelić. Njegov glavni protivkandidat Nenad Bjeković na kraju se nije ni pojavio na izborima, pa je nekadašnji visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije i generalni direktor Radio-televizije Srbije iz vremena vladavine Slobodana Miloševića (ostaće upamćen po totalnom pretvaranju RTS-a u servis vladajućeg režima, kao i po otpuštanju preko 1000 zaposlenih, svih onih koji se nisu slagali sa novom, ratnohuškačkom uređivačkom politikom), a danas glavni i odgovorni urednik Novosti i osnivač nedeljnika Pečat, proglašen za novog predsednika Partizana.
Dosadašnjih osam (ako ne računamo i ovu koja je tek počela) sezona Vazurinog i Vučelićevog upravljanja Partizanom proteklo je u znaku totalne degradacije. Partizan je iz sezone u sezonu ponirao sve dublje, da bi tokom prošle i ove godine, posmatrano naročito kroz prizmu evropskih takmičenja, dotakao možda i najnižu tačku u svojoj modernoj istoriji. Koliko su grane na koje je Partizan spao niske, to dovoljno govori da, otkako je UEFA početkom 21. veka promenila formate svojih takmičenja, crno-beli nikada do sad nisu vezali dve sezone bez ulaska u Evropu.
Svi naši izvori saglasni su u tvrdnji da je tandem V&V apsolutno nesposoban za vođenje kluba, ali da presudan faktor u njihovom opstanku igra i državna vlast, kojoj njihova smena nikako “nije u interesu”.
“Oni (nosioci državne vlasti) preko ove uprave nastoje da marginalizuju Partizan, kao što je na primer Hajduk marginalizovan u Hrvatskoj, ali ne i da ga unište. Preživeće Partizan, to nije sporno, ali po mojoj proceni, evropski iskorak i titulu neće videti još dugo.”
***
Iako je uprava verovatno najveći krivac za Partizanove evropske neuspehe, dobar deo odgovornosti, naravno, snose i Aleksandar Stanojević i njegovi igrači. Okej, činjenica je da je Stanojević napadačku okosnicu ekipe nasledio od Igora Duljaja, i da iz tog ugla njegove priče o tome kako mu je „potrebno najmanje dva prelazna roka“ ne bi li skrojio ekipu po svojoj meri još i zvuče koliko-toliko opravdane, ali je isto tako činjenica i da su se sve ovosezonske akvizicije Partizana, barem za sada, pokazale kao potpuni promašaji.
Kervin Arijaga, zadnji vezni kog je Stanojević doveo iz MLS-a, još uvek nije pokazao apsolutno ništa, baš kao ni Đorđe Jovanović, mlađani Ibrahim Zubairu ili Žoao Grimaldo; dva defanizivna pojačanja, tačnije Mario Jurčević i Nihad Mujakić, su donekle još i uspeli da popune rupe koje su čitave prošle sezone zjapile u Partizanovoj odbrani, ali što se tiče dovođenja bekova Vukašina Đurđevića (Voždovac) i Milana Lazarevića (Vojvodina), e tu verovatno ni njima samima nije jasno otkud oni u Partizanu.
Da po crno-bele stvar bude još grđa, čini se i da su igrači koji su za Duljajevog mandata najavljivani kao bombastična i kapitalna pojačanja pod Stanojevićem počeli da stagniraju, ako ne i da nazaduju, dok su neki i potpuno izgubili svoja mesta u rotaciji.
Eto na primer, Ksander Severina i Aldo Kalulu. Njih dvojica se ni kod Duljaja nisu preterano isticali – Severina je vidno nezadovoljan i nemotivisan još od kada je došao u Partizan, dok omaleni Kalulu, evo, i uprkos ogromnoj želji u kojoj izgara, već više od godinu dana muku muči s realizacijom i praktično je napadački beskoristan -, ali pod Stanojevićem sada deluju još nesnađenije i neefikasnije. Tu su, naravno, i Gajas Zahid i Mateus Saldanja, dvojica igrača koji su prošle sezone bili Partizanov glavni napadački pogon, a koji su danas gotovo neprimetni; Gajas Zahid zbog toga što je, otkako se Stanojević vratio na klupu crno-belih, prekomandovan na poziciju zadnjeg veznog koja mu blago rečeno ne odgovara (prošle sezone je bio jedan od ključnih igrača u otvaranju Partizanovih napada i upošljavanju ostalih napadača), a Saldanja zbog toga što je, takav bar utisak odaje, kao na silu zadržan u Partizanu „da bi ekipi pomogao u evropskim kvalifikacijama“ i sebi verovatno još malo podigao cenu, da bi na kraju najveći deo kvalifikacija presedeo na klupi, kako zbog toga što „psihički nije prisutan“ i razmišlja o transferu, tako i zbog povreda. Postavlja se pitanje da li bi po Partizan bilo bolje da je Zahid evropske utakmice počinjao na poziciji ofanzivnog vezno, jer je sinoć, za 75 minuta provedenih u igri, pokazao zbog čega ga je Duljaj čitave prošle sezone držao tu gde ga je držao, odmah iza najisturenijeg igrača, i da li bi bilo bolje da je Saldanja na vreme prodat, te umesto njega dovedeno drugi napadač (ili da je barem Đole Jovanović dobio više šansi) koji bi se do sada relativno već aklimatizovao na Partizan i sprski fudbal, i bio spreman za nastavak domaćeg prvenstva. Ovako, Partizan za nekoliko dana najverovatnije ostaje bez Mateusa Saldanje kog je čitavog leta čuvao i tako mu čak i oborio cenu, a sa Saldanjinim odlaskom ostaje i bez startnog centarfora dokle god se Jovanović još malo ne uigra ili ne dovede novi igrač, koji potom tek mora da prođe kroz proces adaptacije.
Priču o Duljajevim pojačanjima treba završiti Fernkom Kanuteom, Leonardom Ovusuom, Aleksandrom Filipovićem, Nikolom Antićem i Jong-Jun Gohom (oh, kako je samo ovaj dečko najavljivan), koji su do sada gotovo već ispali iz rotacije, koji imaju višegodišnje ugovore, i kojih, po svemu sudeći, Partizan neće moći lako da se „kutariše“ i na taj način rastereti svoj ubogi budžet.
Kada se stvari ovako postave, postaje jasno da je Partizan klub koji nema nikakvu konkretnu i konzistentnu transfer politiku, klub koji već godinama unazad prodaje svoje klince i kvalitetne domaće igrače u bescenje da bi potom dovodio zamene kojima će navijači već u septembru želeti da vide leđa, i tu se priča ponovo vraća na rukovodioce i njihovu nesposobnost da upravljaju klubom.
“Nema tu nikakvog transfer plana“, objašnjava za Nedeljnik izvor blizak klubu. „Jedini plan je da se dovedu fudbaleri na kojima će moći da se zaradi, koji će doprineti ličnoj promociji članova rukovodstva u smislu da će nakon nečijeg dolaska oni moći da kažu ’ovog sam ja našao’, ili od čijih transfera će, na kraju krajeva, oni strpati novac i u svoj džep, jer da se ne lažemo, svi su oni ’ušemljeni’ sa raznoraznim agentima. Zato se i dešava to da Partizan u svakom prelaznom roku dovede bar jednog igrača koji se ispostavi kao potpuni promašaj. Bitno je razumeti da je Miloš Vazura čovek koji aminuje Partizanova pojačanja, čovek čija je reč poslednja. On jednostavno ima dobre kontakte, kako političke tako i nepolitičke, i ima sposobnost prilagođavanja situaciji, što je u modernom sportu neophodno. Tu morala nema, i zato su ljudi poput Vazure, koji takođe nemaju mnogo morala, idealni za takve okolnosti.”
Jedini lek Partizanu, kako se čini, bio bi odlazak aktuelne uprave, a naravno i korenita rekonstrukcija igračkog kadra. Međutim, odlazak Miloša Vazure i Milorada Vučelića u ovom trenutku deluje malo verovatno, naročito kada se u obzir uzme da pomenuti dvojac već više od godinu dana ne zarezuje svoje navijače koji uporno traže njihove ostavke, i kada se zna da i njima, a očigledno i vladajućim strukturama ove države, odgovara da što duže ostanu tu gde jesu i nastave da pune džepove. Naši sagovornici saglasni su u tome da za smenu Partizanovog rukovodstva postoje samo dva scenarija: prvi je “promena u društvu ili sistemu vladavine” koja bi dovela do toga da upravljanje sportskim kolektivima postane “manje važno onima koji su trenutno na pozicijama ili na njih pretenduju”, jer je ovoj vlasti sport izuzetno važan “za sopstvenu promociju”; i drugi, daleko manje izgledniji, jeste “potpuno urušavanje Partizana” koje bi potom dovelo do toga da “navijači naprave neki haos i oteraju upravu”.
Zvuči kao domen naučne fantastike, zar ne?
Tagovi
