Apatridiju je neophodno čupati iz korena

Tu brojevi ništa ne vrede. Kada zađete za prvi red ćerpičara, čiji su zidovi poduprti prućem ili tablom lima, čiji su krovovi „prepokriveni“ kartonom i žicom i vlagom natopljenim fosnama, uvek se pred vama otvori bulevar. Sirotinje. „Ne one vesele, slikovite, pune života i pokreta“, kako je dobro primetio veliki pisac. „Ne onih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima. Nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja“.

Taj je bulevar staza kroz srce njihovog sveta. Njihovog, jer u njemu ne važe opšta pravila koja svi prihvatamo. Vreme se ne broji časovima. Novac se ne broji platama. Život se ne broji godinama. Taj svet u kom brojevi ništa ne vrede, zvanično se naziva neformalnim naseljem, a mogao bi da se nazove i kolonijom, mogao bi da se nazove i privremenom stanicom nomada i trajnom tačkom sputavanja nesputanog toka života. Neće, iako bi vizuelna paralela bila pogodna, negde iza tih kućica ni od čega, negde iz rukavaca tog centralnog bulevara bede u koje se od nevremena skrio život, izaći mladi momci iz Piki blajndersa, ili – srpske verzije birmingemskog blata – Jatagan male.

Izaći će velike porodice koje ne pripadaju nijednoj statistici, ljudi neupisani u život po merilima običnog sveta koji na rođenju i posle smrti dobije svoj broj u knjizi onih koji su postojali. Za apatride, dakle, brojevi ne vrede.

Apatridi su sva ona lica koja ni jedna država ne smatra svojim državljanima. Tako u svom poslednjem izveštaju o apatridiji Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) započinje definisanje ovog pojma. Takvih je u svetu, prema dokumentu „Global Trends – Forced Displacement“, objavljenom 2018. godine, više miliona. Jednostavnije rečeno, za ljude koji nemaju ličnu kartu i(li) državljanstvo, pa samim tim i nikakav dokaz o tome da su zavedeni kao stanovnici određene države, smatra se da su u riziku od apatridije.Takvih je u Srbiji, prema poslednjem istraživanju UNHCR-a, oko 2.000.

Kada se iz reči koje grade izveštaje, zvanične publikacije, reči od betona, uđe među rečenice pune osećaja i saosećajnosti – a osećaji po sebi više podsećaju na one ćerpičare iz neformalnih naselja nego na neke velelepne socrealističke objekte od armiranog betona – objašnjenja su još jednostavnija i po pravilu, još tačnija.

Jelena Milonjić se ovom temom bavi duže od decenije, najpre kroz rad u Praksisu, nevladinoj organizaciji koja pruža pravnu pomoć i apatridima, a zatim i kroz rad u UNHCR-u gde rukovodi portfoliom za iskorenjivanje rizika od apatridije. Ona jednom rečenicom uspeva da konstruiše objašnjenje sudbine apatrida: „Apatridija se prenosi sa kolena na koleno, iz generacije u generaciju jer roditelji apatridi dobijaju decu apatride i jedini način da se sa njom društvo izbori jeste da je potpuno iskoreni“.

Čim zađete u bilo koji od rukavaca života neformalnog naselja, na mesto gde je obrok događaj dana, i naglas okupljenima – koji ih ne očekuju, pa se nezvanim gostima često poraduju – postavite pitanje ko ima ličnu kartu, nema nijednog rukavca u kome će sve ruke ostati spuštene. Štaviše, mnogo je više tačaka u bilo kom neformalnom naselju, od onih za koje se zna i koji imaju zvaničan naziv, do onih naprečac nastalih, u kojima će biti podignute ruke svih generacija.

Jer apatridija zaista jeste „nasledna“ stvar.

U razgovoru za Nedeljnik Jelena Milonjić otkriva i kako je zapravo „otkriveno“ da osobe u riziku od apatridije postoje i u Srbiji i da nisu tek mala, „sasvim nebitna grupa ljudi“, već grupacija koja je u tom trenutku brojala više desetina hiljada ljudi.

„To je, kao i mnogo drugih problema, bila jedna od posledica ratova na ovim prostorima“, objašnjava ona. „Često se govori o tome šta bi ljudi trebalo da ponesu ako ih zadesi takva nesreća da iz svog doma moraju da beže. I mi smo, u okviru UNHCR-a imali važnu kampanju posvećenu tome, kako bismo ljudima objasnili koliko je to težak trenutak za svakog čoveka i da je važno sa takvim ljudima se poistovetiti i pružiti im prekopotrebnu empatiju. Ono što sam ja naučila od kada sam počela da se bavim ovom temom, to je da ako do takve nesreće u mom životu dođe, uvek među stvarima koje ću poneti moraju da budu i lična dokumenta. Bez njih, čovek zvanično i ne postoji“.

Ta je sudbina zadesila mnoge sa prostora bivše Jugoslavije, a veliki broj raseljenih sa Kosova i Metohije, ljudi koji su vatrom i ognjem isterani iz svojih domova, došao je u brojne srpske gradove bez ikakvog dokaza o tome gde su rođeni i kada, kako se zovu oni i njihovi roditelji. Bez dokumenta u koji staju svi dokazi da su ljudi uopšte živeli. A matične knjige rođenih u gradovima u kojima su živeli, izgorele su zajedno sa uspomenama. Mežu njima je bilo I onih koji nikada nisu ni bili upisani u matične knjige rođenih I njihova situacija bila je još teža.

Procedura izrade novih dokumenata, prema rečima Milonjić, bila je komplikovana. Bilo je potrebno da ljudi dostave što veći broj dokaza o „komunikaciji sa državom“. Ako su pri sebi, slučajno, imali bilo kakav dokaz o tome da su išli u školu, da su išli kod lekara, kod zubara, da su na bilo koji način imali direktnu, povratnu vezu sa državom. Zatim, bilo je potrebno da u tom postupku učestvuje majka osobe koja želi da dobije dokumente, dakle, bilo je potrebno da majka bude živa i da i ona sama ima ličnu kartu. Na kraju, bilo je potrebno da postoje svedoci koji mogu da posvedoče da je ta žena rodila tu osobu, na koji način, kog dana.

„Dešavalo se mnogo puta da majka ispriča kako se porođaj odvio, da je, na primer, dete rodila u kući, da joj je baba iz komšiluka presekla pupčanu vrpcu nožem. Onda ona izađe, na ispitivanje uđu svedoci, koji kažu da se porodila na nekom drugom mestu i na neki drugi način. To je mnogo komplikovalo proceduru“, objašnjava ona.

Upravo u proceduri izrade novih dokumenata brojnih interno raseljenih, utvrđeno je da problem nadrasta posledice rata. Da je veliki broj ljudi koji žive na ivici egzistencije, a koji nisu menjali svoje mesto boravka, u istom problemu – bez ličnih dokumenata.

Ogroman korak, kako bi se svim tim ljudima olakšalo upisivanje u matičnu knjigu rođenih, napravljen je 2012. godine, kada je ta procedura svedena na dovoljan broj preduslova.

„Dovoljno je da neki rođak ili prijatelj koji je uredno upisan u matičnu knjigu rođenih i ima lična dokumenta, pred sudom potvrdi identitet osoba koja dokumentaciju nema. Tako je put do dokumenata skraćen“.

Drugi korak na tom putu bio je rešavanje pitanja prebivališta. Kada osobe u riziku od apatridije dobiju izvod iz MKR I uverenje o državljanstvu, jedan od uslova za ličnu kartu jeste i prebivalište. A neformalna naselja nemaju zaista svoje bulevare, ulice i sokake – administrativni radnici svakako neće razumeti metafore. Zbog nemogućnosti da prijave ulicu i broj, mnogi su na tom koraku zaustavljeni, ali je onda napraveljen dogovor da ljudi u ovoj situaciji mogu da se prijave na adresi socijalne službe na čijoj teritoriji se nalazi njihovo neformalno naselje.

I opet za neke rešenje problema nije pronađeno.

Kao i danas, samo mnogo češće, odgovori na nedostatak dokumentacije bili zapravo su zabrinuta pitanja stanovnika neformalnih naselja.

„A šta imam ja od toga da dobijem ličnu kartu“, pita nas jedan stariji čovek, pa dodaje: „Hoće i mene da pošalju negde, da mi daju kuću i plac kao nekim drugim ljudima? Pa ja to ne umem da radim. Meni je važnije da mi porodica ima koricu leba na stolu, nego lična karta“.

Mlada žena, koja nosi bebu u naručju, je takođe zbunjena. „Čime ja da platim tu ličnu kartu? Nemam deci ni leba, ni uz leba“.

Mlađe generacije, tinejdžeri i klinci tu okupljeni, klimaju glavama, upijaju, pamte.

Upravo u tome ljudi koji se u okviru UNHCR-a bave ovim pitanjem, vide najveći problem. I zbog toga je godinama ulagana ogromna energija na edukaciju ljudi koji su u riziku od apatridije, u asistenciju kada dođe do procesa dobijanja dokumenata, u edukaciju svih onih koji sa apatridima dolaze u kontakt u tom procesu – sa medicinskim sestrama i doktorima u porodilištima, sa policijom, sa radnicima centara za socijalni rad.

I ta se uložena energija – iako neke dileme osoba u riziku od apatridije, siromašnih i nažalost neobrazovanih, nikada neće biti do kraja razrešene – isplatila.

„Napravljeni su veliki pomaci. Zahvaljujući zajedničkom radu ljudi iz Ministarstva za državnu javnu upravu I lokalnu samoupravu, Zaštitnika građana I drugih ministarstava I institucija, nas iz UNHCR-a i nevladinih organizacija, broj ljudi koji su u opasnosti od apatridije se značajno smanjio, na manje od 2.000, a broj onih koji nisu uisani u matičnu knjigu rođenih je tek negde oko 250“, objašnjava Milonjić. „Od svih problema sa kojima se ovi ljudi suočavaju, upravo se po pitanju ovog problema otišlo najdalje. Dobijanje ličnih dokumenata je preduslov za dobijanje zdravstvene i socijalne zaštite. To je preduslov za normalan život.“

Međutim, iako su napravljeni značajni rezultati, tu se priča o „iskorenjavanju apatridije“ ne završava.

U skladu sa globalnim ciljem UNHCR-a, da se iskoreni apatridija u čitavom svetu, što će biti težak, ali ostvariv zadatak, UNHCR je u Srbiji postavio svoj cilj, zajedno sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave i Zaštitnikom građana – da Srbija do kraja 2024. godine postane jedna od prvih zemalja u Evropi koje će iskoreniti apatridiju.

Jer kako su nam na početku priče i objasnili – drugi lek ne postoji. Apatridiju je neophodno čupati iz korena.

Kampanja „Ja pripadam“ to i čini, sa druge strane štiteći koren svakog čoveka koji je zbog životnih okolnosti, konteksta u kom je rođen ili je živeo, ostao bez dokumenta u koji – iako je u pitanju jedna plastificirana kartica – staju svi dokazi da je živeo. To je život bez reči od armiranog betona, život osećaja, čula i svakodnevnih istina.

„Iz tog kraja nema bežanja ni spada“, napisao je veliki pisac. „I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom“.

To je „carstvo“ sve manje i sve više ljudi, zahvaljujući velikom trudu svih koji su u to uključeni, vreme broji časovima, novac broji platama, a život godinama.

Iako tu brojevi ništa ne vrede.