Proći će generacije dok ovi što mrze Srbiju ne isprave stvari od ovih što je vole
Prošle nedelje napisao sam da se politika vratila u Srbiju, samim tim što su se na izborima kandidovali političari, da bismo u nedelju dana videli kako će sve da izgleda. Željni politike odmah smo je vratili na fabrička podešavanja; priču o levici i desnici, kao da je 2004. i pitanje da li će DS ili DSS da formira vladu. Tviter liberali sa prezirom su dočekali Vladetu Jankovića, zbog čega će mnogi ponovo da glasaju za Donta, dok se desničari tradicionalno bave pravovernošću kandidata. Meni to već postaje pomalo zabavno.
Kao kad pričate s nekim ko više od vas navija za neki klub, pa neće da priča s vama jer vi to ne razumete.
Pripadanje skupini evolutivna je stvar. I nema jače grupe od nacionalne, od koje ovde živi pola države.
Jedan moj drugar ima odličnu pitalicu za one koji govore da je Zapad neobrazovan jer ne zna gde je Srbija.
Bolje da te Srbi prave od blata nego da te kroz njega provlače
Pita ljude da nabroje pet gradova u Argentini. Smešno je, ali do kladionice, malo je ljudi znalo, a to su i danas uglavnom ljudi sa nalogom na Mocartu.
Tako da bi patriote bilo zanimljivo pitati koji im je najvažniji deo kod Vladimira Ćorovića, ako uopšte znaju ko je Ćorović.
Ima sjajna turska serija Ethos koju sam počeo da gledam na Netfliksu. I odmah se zalepio kad u prvoj epizodi moderna Turkinja kaže da se oseća prirodnije u Peruu nego u svojoj Turskoj. Da bi nešto imalo vrednost mora da bude otvorenost uma, iako treba priznati da kada je u pitanju rat na svetskom nivou postoji desetak remek-dela, tipa Lovca na jelene, Apokalipse danas i sl.
Posle mnogo godina to postane opšteprihvaćeno tako da će i ovde trebati da prođu generacije dok ovi što mrze Srbiju ne isprave stvari od ovih što je vole.
Političari zato maše ciljnu grupu. To je, meni izgleda, najveći Vučićev uspeh. On pokušava nekad da je proširi, kao sad sa podmićivanjem mladih (zar nije politika da opozicija obeća 200 evra posle izbora pošto svuda lakše obećava od vlasti), ali se dominantno drži svojih glasača.
Smešno je kad ga napadaju da je radikal, pošto 98 odsto bivših radikala glasa za njega, a možda i više pošto ne verujem da Šešelj ima dva odsto.
Na suprotnoj strani, stalna priča o levici i desnici, iako bi Miloš Jovanović, sa Sorbonom, doktoratom Pari Po, ženom Francuskinjom, katedrom na Pravnom, i ophođenjem, u DS-u imao 10 odsto, baš kao što bi Lutovac, već po tome što priča kao Koštunica, uspešniji bio u DSS-u.
U razvijenim demokratijama, profesori univerziteta su levo, Volstrit najbogatiji jer ima i liberale ili libertarijance, ali da ne nabrajamo sad sve te grupe (zna se tačno za koga glasa grad, a za koga provincija), ono što je važno – Tramp nikada ne bi mogao da bude demokrata, a Obama još manje republikanac.
Jedan moj drugar ima odličnu pitalicu za one koji govore kako je Zapad neobrazovan jer ne zna gde je Srbija. Pita ljude da nabroje pet gradova u Argentini. Probajte…
To se vidi na prvu loptu. I oseti. Ili je sve fejk.
Prošle nedelje iskočio mi je tvit sa najpametnijim političarom poslednjih generacija, Zoranom Ðinđićem.
Priča on u nekoj emisiji devedesetih da je Tito bio jedan od najveštijih političara pošto je uzimao kredite od Zapada iako je zaveo diktaturu, a da je u isto vreme prevario građane koji su verovali da to niko ne mora da vrati.
„Mi smo jedina zemlja koja je izgradila srednji sloj bez privatne ekonomije“, rekao je Ðinđić, i zaključio: „Ovde je državna ekonomija izgradila građansko društvo. To je bila lepa iluzija. Za nas to može da bude i šansa i rizik. Šansa jer imamo ljude sa standardima građanskog društva makar u svojoj svesti, a rizik ukoliko ti građani ne shvate da za to ne postoji ekonomska osnova, i ukoliko nastave da se ponašaju kao da je neko dužan da plaća njihove zahteve.“
Gde ćete bolju definiciju današnje Srbije? I gde ćete veće saznanje da ništa ne može da se promeni dok važi savet koji je – kasno – Ðinđiću dao Dobrica Ćosić: Bolje da te Srbi prave od blata nego da te kroz njega provlače.
*Uvodnik Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 526
Tagovi
