Da mogu da se sretnem sa onim petnaestogodišnjim M. P., verovatno bih mu prišao diplomatski. U redu je imati bubice, u redu je misliti da je muzika koju slušaš najvažnija i da su knjige koje čitaš – a koje si mahom ukrao od starije sestre, skupa sa punim džakom kaseta i rečenica – strašno duboke, i da su svi ostali koji to ne kapiraju glupi.
Okej, panker si, imaš duple igle po majicama na kojima si varikinom ispisao imena bendova na koje se ložiš – Dead Kennedys, Bad Religion, Rancid, Green Day, Ramones – i čak i ta kosa koju si pustio, i to tek tako, bez konsultacija sa bilo kojim frizerom… Kosa za koju će te počupati policajac kada mu jednog leta na Trgu Slobode kažeš da si maloletan (što i jesi) i da nemaš ličnu kartu (kao što i nemaš), ali da zato imaš kariranu košulju spuštenu na pola dupeta i pišeš ACAB gde god stigneš. Okej, neka je i ta kosa.Ali, čoveče, zašto si morao da se praviš da si asocijalan, kad nisi bio? Kao, ne izlaziš u grad jer su tamo svi „penali“ i jer ti se ne sviđaju kafići ni klubovi; i ko zna šta si sve propustio zato što nisi hteo da se upoznaješ – ‘ej, upoznaješ! – s novim ljudima, jer je to takav smor.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU OD 18. MAJA. Digitalno izdanje na NSTORE.RS
Tagovi
