Ataturče, pobedio sam te

Ne bi bilo iznenađenje da je jedan od tajnih snova Redžepa Tajipa Erdogana da trijumfalno uđe u Aja Sofiju na stogodišnjicu proglašenja Republike Turske 2023. godine i trijumfalno uzvikne: „Kemale Ataturče, pobedio sam te!“ Baš kao što legenda govori o caru Justinijanu koji je zadivljen lepotom i monumentalnošću bazilike, sišao sa svoje kvadrige, i van protokola došetao do centralnog dela ispod veličanstvene kupole Svete Sofije i urliknuo: „Solomone, pobedio sam te!“ Najveći vizantijski car je aludirao na Prvi hram koji je kralj Solomon izgradio u Jerusalimu, čuven po svojoj grandioznosti i lepoti (mada deo istoričara sumnja u njegovo realno postojanje, prim. aut.).

Bilo bi pogrešno tumačiti pobedu proevropsko-laičke opozicije u velikim i najnaprednijim gradovima Turske kao decidirani odgovor na panislamističku, reakcionarnu i autokratsku politiku Erdogana. Jednako je zavodljiva koliko i pogrešna teza da je prošlog vikenda porazima u Ankari i Istanbulu počeo kraj političke karijere Erdogana i njegovog režima kao što je pre 25 godina pobeda u nekadašnjem Konstantinopolju i novoj turskoj prestonici označila pohod na vlast novog „sultana“, islamističkog režima i islamizacije Turske.

Po običaju, Erdogan se sa suprugom pojavio u nedelju veče na balkonu sedišta svoje partije u Ankari, gde od 2002. godine slavi svoje izborne pobede. Ovoga puta, Erdoganova pobeda – na nacionalnom nivou AKP je sa „Sivim vukovima“ osvojio natpolovičnu većinu glasova – imala je slatko-gorak ukus zbog gubitka lokalne vlasti, ne samo u dve prestonice već i u svim drugim značajnim industrijsko-privrednim centrima. Porazi u Izmiru, gde je kandidat vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) potučen do nogu (Erdoganov AKP se nadao da može da „otme“ istorijsko uporište republikanaca), i Dijarbakiru gde je Narodna demokratska partija Selahatina Demirtaša, koga Erdogan drži u zatvoru od 2016. godine, odnela ubedljivu pobedu, bili su gotovo jednako bolni kao i u Istanbulu i Ankari.

Ekonomska kriza i izborni rezultati jesu ozbiljni udarci, ali nisu toliko teški da bi doveli do kraha Erdoganov režim. Čak nisu ni siguran znak početka zalaska karijere „sultana“ našeg doba. Erdoganov mandat ističe tek 2023. godine i po slovu nedavno usvojenih ustavnih reformi ima praktično neograničenu vlast pošto mu najviši pravni akt daje instrumente da drži u šaci parlament (može da ga raspusti kad god hoće bez obaveze da obrazloži svoju odluku), vladu (ima veća ovlašćenja od američkog predsednika) i sudove (imenuje 12 od 15 članova Ustavnog suda i polovinu članova Višeg saveta sudstva).

Gubitak velikih gradova je signal Erdoganu da najnapredniji deo zemlje ne deli njegovu politiku udaljavanja od EU, SAD i NATO-a i da želi da ostane usidren na Zapadu, posebno kada je u pitanju ekonomija. Međutim, Erdoganova baza je i dalje stabilna i ne pokazuje, još uvek, znak erozije. U odnosu na prethodne izbore AKP je osvojio, na nacionalnom nivou, čak i nekoliko procenata više glasova. Tako da smo još uvek daleko od eventualnog početka kraja Erdoganovog režima, tim pre što je posle čistki nakon neuspelog puča 2016. godine stavio kompletno pod kontrolu vojsku.

Najverovatnije ćemo biti svedoci promena u turskoj vladi, lansiranja novih mera za izlazak iz krize i verovatno podizanja tenzija u jugoistočnom delu zemlje sa kurdskom većinom gde je HDP ostvario odlične rezultate. Ne treba očekivati drastične promene u spoljnoj politici. Erdogan je sa prošlonedeljnim izborima još više vezao svoju sudbinu za islamsku, ruralnu i nacionalističku Tursku, što znači da će nastaviti putem udaljavanja Turske od Zapada, dok će relacije sa Rusijom i Iranom biti i dalje pragmatične i prijateljske.

Poslednji izbori su potvrdili da je Turska duboko podeljeno društvo na dva, gotovo simetrična, nepomirljiva dela. Kvalitativna razlika je u tome što je nacionalističko-islamistički blok kompaktan oko Erdogana, dok je opozicioni blok heterogen, kako ideološki tako i etnički. Razliku na izborima su napravili ljudi koji su prvi put osetili ozbiljno na svojoj koži ekonomsku krizu koju je proizvela Erdoganova vlast. Ti birači nisu okrenuli leđa Erdoganu zato što islamizuje Tursku nego zato što tone u sve dublje ekonomske probleme. Kriza je dodatno galvanizovana višegodišnjom negativnom selekcijom. U poslednjih nekoliko godina u svim segmentima društva kompetentni, stručni i sposobni su zamenjeni ljudima čiji su glavni kvaliteti poslušnost i odanost „sultanu“.

Turski predsednik je iskoristio sve raspoložive karte da sačuva oreol nepobedivog lidera, uključujući i pretvaranje izjašnjavanja građana o lokalnim administratorima u referendum o sebi samom. Erdoganova taktika nije bila samo izraz njegove supernarcisoidne prirode već i političke nužde pošto je Turska već nekoliko godina u recesiji, inflacija galopira na dvocifrenom broju, turska lira gubi vrednost svakodnevno, nezaposlenost je dostigla razmere od pre 30 godina.

Erdogan je pokušao da upotrebi svoju popularnost i harizmu kao branu od rastućeg nezadovoljstva zbog produžene ekonomske krize i pre svega inflacije i pada vrednosti nacionalne valute. Nije uspeo. Potvrdilo se da su za autokrate i diktatore inflacija i devalvacija najopasniji simptomi, pogotovo na srednji rok. Propaganda može samo na kratak rok da amortizuje negativan efekat ekonomske nestabilnosti i u to se lično uverio prošlog vikenda sam Erdogan.

Kao i sve autokrate koje svoju vlast baziraju na ličnoj harizmi i moći, Erdogan se boji gubitka vlasti u svakom selu, a kamoli u važnijim gradovima na lokalnim izborima. U demokratsko-liberalnim državama postalo je uobičajeno pravilo da stranka ili koalicija na vlasti gubi administrativne izbore i registruje pad podrške među biračima. U autokratskim i neliberalnim režimima svaki, pa i minimalan pad popularnosti ili gubitak čak i beznačajnih lokalnih izbora je razlog za paniku i uzbunu. Zato autokrate, čak i u ulogama šefova države i vlade, vode lokalne izborne kampanje i koriste sva raspoloživa sredstva, dozvoljena i manje dozvoljena, da bi ostvarili što ubedljivije pobede.

Erdogan je prešao Tursku uzduž i popreko, kao da njegova neograničena vlast zavisi od ljudi koji treba da se bave komunalijama. Održao je preko 300 mitinga, garantujući barem jedno pojavljivanje u izbornoj kampanji svakom kandidatu njegove partije AKP za funkciju gradonačelnika: od varošica na krajnjem istoku Anadolije do Istanbula. Nije propustio nijednu priliku da ne raspiruje najvulgarniji nacionalizam, panislamizam, antievropska, antihrišćanska i antisemitska osećanja građana Turske iako su oni birali ljude koji treba da se bave pitanjima gradske čistoće, vodovoda, gradskog prevoza, popravljanja ulica, kanalizacije itd.

Erdogan se i dalje, po potrebi i u određenim prilikama, zaklanja iza slike Mustafe Kemala Ataturka. Međutim, stavljanje Erdoganove i Ataturkove fotografije, jedne pored druge, ista je vrsta svetonazorske šizofrenije koja je zahvatila deo Srba, krajem prošlog veka, kada su zajedno držali sliku Slobodana Miloševića sa pojedinim znamenitim srpskim istorijskim ličnostima. Kao što je Milošević sanjao da bude Josip Broz i Srbija mu se činila mala za njegove političke ambicije, tako i Erdogan sanja da bude sultan Abdulhamid II, poslednji Osmanlija koji je apsolutistički vladao.

Sličnosti između Erdogana i „Krvožednog sultana“, kako su zvali Abdulhamida II zbog krvi nevinih ljudi koju je prolio, višestruke su. Abdulhamid II je satirao Jermene, Erdogan silom rešava kurdsko pitanje u Turskoj i Siriji. Abdulhamidova Turska je bila policijska država, puna doušnika i špijuna, današnja Turska je zemlja u kojoj je u poslednje dve godine uhapšeno 80.000 ljudi iz političkih razloga, 150.000 je izgubilo posao jer nisu bili po volji Erdoganovom režimu, 160 medija (dnevne novine, nedeljnici, televizije, agencije, izdavačke kuće) ugašeno je odlukom Erdoganovih cenzora.

Na svojim mitinzima podrške kandidatima za opštinske odbornike Erdogan je prikazivao snimke masakra na Novom Zelandu kako bi raspaljivao mržnju. Tokom proslave godišnjice pobede turske vojske nad britanskom u Prvom svetskom ratu kod Galipolja otišao je i korak dalje. „Izazivaju nas sa distance od 16.500 kilometara. Mi smo ovde već hiljadu godina, i ako Bog da, ostaćemo do Sudnjeg dana. Nećete pretvoriti Istanbul u Konstantinopolj. Vaši preci su došli ovde i vratili su se u kovčezima. Nemojte da sumnjate da ćemo vas i mi isto tako vratiti ako se opet pojavite“, pretio je Erdogan Novozelanđanima i Australijancima čiji su preci činili značajan deo trupa britanske vojske koja je doživela težak poraz u moreuzu Dardaneli.

Erdoganovo obećanje tokom izborne kampanje za lokalne izbore da će pretvoriti, ponovo, Aja Sofiju u džamiju bilo je jasan signal zabrinutosti turskog predsednika i njegovih savetnika oko ishoda izjašnjavanja građana. Ustavni sud je već odbio seriju zahteva islamskih organizacija koje su podnele zahteve za promenu namene Aja Sofije, odnosno njenu transformaciju iz muzeja u džamiju. Odgovor Ustavnog suda bio je, zasada, uvek isti: status muzeja ne ugrožava nijedno pravo muslimana. Najviše sudsko telo u Turskoj još uvek nije pod kontrolom Erdogana. Od 15 članova, samo je četiri imenovao Erdogan, međutim 2023. godine Erdogan će moći da imenuje pet novih članova i tako će imati dvotrećinsku većinu i u tom telu, zaokružujući svoju apsolutnu vlast i u Turskoj i nad Turcima.

Aja Sofija je bila najveća crkva na svetu dok nije napravljena katedrala u Sevilji u 1520. godine ili, bolje rečeno, dok seviljska džamija nije „prerađena“ u katedralu a veličanstvena Hiralda od minareta pretvorena u zvonik. Tako je katolička Španija „odgovorila“ Osmanlijama na pretvaranje imperijalne bazilike u carsku džamiju.

Na mestu gde danas stoji Sveta Sofija, bile su prethodno dve crkve. Po predanju sam je car Konstantin naložio da se na tom mestu podigne crkva posvećena Božijoj mudrosti. Bila je to jedna od genijalnih ideja prvog hrišćanskog rimskog imperatora: povezivanje nove monoteističke religije sa helenističkim korenima i nasleđem, jasna poruka da svet ne počinje od nas. Izgradnja crkve je završena 20 godina posle smrti Konstantina. Prvi vandalizam Sveta Sofija je doživela krajem četvrtog veka kada je zapaljena iz političko-verskih razloga. Obnovio ju je Teodosije II 415. godine i više od jednog veka je provela u relativnom miru, sve dok nije ponovo zapaljena 532. godine.

Tokom pobune poznate kao „Ustanak Nika“ Sveta Sofija je ponovo zapaljena. Pošto je ugasio nemire, Justinijan je naredio izgradnju velelepne bazilike na mestu spaljene crkve. Ugledajući se na Konstantina – koji je za izgradnju svog trijumfalnog luka u Rimu, koji i dan-danas stoji pored Koloseuma, tražio da se oskrnave, bez pardona, spomenici čiji bi materijal mogao da posluži izgradnji kapije – i Justinijan je za konstrukciju Svete Sofije autorizovao svoje neimare da „očerupaju“ antičke hramove. Tako su u Konstantinopolju završili delovi Dijaninog hrama u Efesu, Hrama Sunca iz Palmire, Atininog hrama iz Pergama i drugih.

Sveta Sofija je u prisustvu egzaltiranog Justinijana otvorena 26. decembra 537. godine, ostavljajući bez daha vernike i putnike namernike svojom kupolom prečnika 31 metar i visokom, u to vreme, neverovatnih 50 metara.

Pre nego što će Mehmed II osvojiti Konstantinopolj, o Svetu Sofiju su se ogrešili i hrišćani, možda čak i više nego muslimani. Vizantijski car Lav III Isavrijanac, jedan od najzatucanijih vladara koje je svet upoznao, tumačeći u svojoj beskrajnoj tuposti zapovedi iz Biblije smatrao je da su ikone i freske kršenje Božije zapovesti protiv idolopoklonstva. Tako su stradale freske i ikone koje su krasile Svetu Sofiju u ludilu ikonoklasta predvođenih Lavom III.

Tokom IV krstaškog pohoda, umesto da se bore protiv Saracena, krstaši su pod komandom dužda Enrika Dondola osvojili i opljačkali Konstantinopolj uključujući i Svetu Sofiju. Ukradene su brojne relikvije: kamen sa Hristovog groba, Hristov pokrov, mleko Bogorodice i kosti nekoliko svetaca. Sve one, kao i čuvena Trijumfalna kvadriga koja je krasila Hipodrom u Kostantinopolju (danas je možemo videti u Veneciji, u muzeju Bazilike Svetog Marka), završile su u zapadnom delu kontinenta, a sedište pravoslavnog hrišćanstva je pretvoreno u katoličku katedralu sve do pada Latinskog carstva 57 godina kasnije.

Sa padom Konstantinopolja 1453. godine, Sveta Sofija, najveća hrišćanska bogomolja, sedište pravoslavlja, pretvorena je u džamiju. Sultan Mehmed II obećao je svojim vojnicima tri dana slobode da nekažnjeno pljačkaju, siluju, ubijaju stanovnike Konstantinopolja. Ni Sveta Sofija nije bila pošteđena. Nekoliko hiljada ljudi, uglavnom žena, dece i staraca koji nisu mogli da se bore, masakrirano je u pohodu razularene horde.

Freske, mozaici, ikone, duborezi i sve ostale umetničke lepote koje su vekovima krasile Svetu Sofiju, prekrivene su, uklonjene, uništene. Došlo je vreme još zatucanijih i rigidnijih nego što je bio ikonoklasta Lav III Isavrijanac. Sveta Sofija je provela gotovo pola milenijuma u mraku džamije, sve dok Kemal Ataturk sa nje nije skinuo „veo“ udarajući završni pečat transformaciji Turske u modernu evropsku državu u kojoj će Sveta Sofija, sa svim svojim izvornim lepotama, biti dostupna celom čovečanstvu. Vek kasnije, novi „sultan“ Erdogan bi da Aja Sofiju ponovo svede na džamiju i uzvikne: „Ataturče, pobedio sam te!“