Glumica Danijela Štajnfeld, koja je Višem javnom tužilaštvu otkrila da je glumac, opozicioni političar, bivši ministar i član Demokratske stranke Branislav Lečić, silovao, kako je prenela nova.rs, prethodno je u u dokumentarnom filmu „Zaceli me“ otkrila da ju je silovao jedan moćnik iz filmske industrije, a u pomenutom ostvarenju pušteno je nekoliko sekundi Danijelinog i njegovog razgovora. Danas je audio snimak razgovora objavio Insajder.
Štajnfeld je u januaru na Tviteru napisala da je „pre tri meseca dostavila tužilaštvu snimak“ na kojem čovek koji ju je silovao priznaje da je to učinio.
Ona je to napisala reagujući na jedan od komentara da Tviteru da bi bilo dobro da i ona kaže ime osobe o kojoj se radi pošto je Milena Radulović javno progovorila da je silovao Miroslav Mika Aleksić, vlasnik škole glume.
Na tom snimku, kako su preneli mediji, nakon što Danijela pita muškarca koji ju je silovao seća li se da je plakala i da nije želela da ostane nasamo s njim, da se oseća ugroženo, da je govorila „ne“, on joj odgovara:
„Mogu da razumem, ali to je velika greška! Moje iskazivanje nežnosti nije izraz nepoštovanja, to je tvoje dostignuće! To je za čast, a ne za osećaj ugroženosti. Iskreno ti govorim. Kao da bih stavio polni organ u neku koju ne poštujem? Da ponižavam, da potcenjujem? Naprotiv, to radim sa osobom koja zaslužuje moju naklonost! Imaš li ti pojma ko sam ja?!“.
Danijela Štajnfeld je u emisiji Pressing na televiziji N1 kod Jugoslava Ćosića rekla i da nije mogla da prijavi silovanje jer, kada je pokušala da se poveri nekim bliskim ljudima, pojavila se implikacija da je možda sama kriva za to.
Danijela je tada rekla da javno nije želela da otkrije ime te osobe koja ju je silovala jer bi time sav fokus bio na počiniocu, niti je to učinila u filmu.
“Da sam htela da kažem ime svog silovatelja, pošto je to moj autorski film i produkcija, to bih uradila u filmu, da sam želela. Razlog zašto nisam dala ime silovatelja u filmu je jednostavan. Ako bih rekla ime onoga ko mi je to učinio, ceo fokus filma bi se sveo na to, na mog silovatelja. Film ima misiju da skrene pažnju na poziciju žrtve”, rekla je Danijela u Pressingu. Ona, međutim, dodaje da je smatrala da je dragoceno i važno da razgovor sa svojim silovateljem uvrsti u film, posebno zbog drugih žrtava – kojima se i bavi u filmu – i da bi osoba znala da, nakon što se nekome kaže “ne”, sve ono što se posle desi predstavlja zločin. Danijela Štajnfeld, međutim, kaže da tu osobu koja ju je silovala ne bi nazvala moćnikom.
“Osoba koja je mene silovala je autoritet meni, i u profesiji. Ja ga lično ne bih nazvala moćnikom, ali po difoltu što je neko muškarac, stariji, što ima veću poziciju od mene u našoj profesiji, daje mu navodno pravo da nada mnom i nad mojim telom, rečju, poverenjem, izborom, to uzme i zlostavi. Ta pozicija moći je jako česta u slučaju silovanja, ali nije to pravilo.” Dodala je da nije napravila film da bi njoj neko verovao ili ne.
Na pitanje pod kakvim okolnostima se dogodilo silovanje, da jedna mlada glumica može biti silovana, Danijela je rekla:
“Time otvarate jedno veliko polje. Mi – svaka žrtva – smo uglavnom napadnuti od nekoga iz naše okoline, koga znamo, poštujemo, do koga nam je stalo i kome verujemo. To je činjenica koju je jako teško uzeti u obzir, i ako razumete da je to neko najčešće nama blizak, onda razumete da su okolnosti pod kojima se dogodi zlostavljanje – najuobičajenije.”
Film “Zaceli me”, inače, počinje Danijelinom video ispovešću porodici.
“Želim da vam kažem da sam preživela silovanje pre četiri i po godine u Srbiji i da sam posle toga otišla u Ameriku. Bilo mi je mnogo teško, a sada sam dobro…” Glumica i rediteljka u filmu priznaje da je to ostavilo jake i dugotrajne posledice po nju. Ona kaže da nije o svemu htela da kaže porodici da se ne bi brinuli ali da je odlučila da im otkrije jer snima film o drugim žrtvama silovanja u SAD i da se tom temom “bavila dugo”.
Danijela Štajnfeld kaže da je poražavajuće jer mnogo osoba ćuti o onome što im se dogodilo.
Na pitanje zašto sama nije prijavila onda kada se dogodilo, Danijela je rekla:
“Kada proživite to što sam ja proživela, u tom momentima posle tog zločina, posle te traume, užasnog zlostavljanja, apsolutne nesigurnosti, neznanja da li ćete vi ikada ostati živi posle te noći…Ja, kao i ostali građani u Srbiji nismo edukovani šta da radimo. Ne znamo koji je put pravi, a najstrašnije je da ne možemo da smognemo snage da nekome verujemo i uplašeni smo za naš život i budućnost. Pokušala sam da kažem to nekim bliskim ljudima. Dobila sam pitanje od tih nekih bliskih ljudi: “Zašto si ti bila blizu njega, zašto si ti bila s tim čovekom u kolima”. Taj čovek je bio neko s kim sam profesionalno i privatno bila povezana, ova branša je vrlo mala i povezana i mi se svi znamo. I to pitanje šta sam radila pored nekog implicira da sam ja mogla da izazovem tu situaciju nekako da se taj zločin desi i tu je bio moj šok i celo moje biće koje je bilo zlostavljano… tu sam izgubila sebe.”
Danijela kaže da je uradila sve što je mogla da zaštiti sebe. “Plašila sam se ponovnog silovanja i samo sam želela da odem negde gde se osećam sigurnom.” Dodala je da je sve proživljavala ispočetka dok je snimala film, ali da želi da osnaži druge žrtve da progovore o onome što su preživele. “Želim da kažem žrtvama koje razmišljaju da li da se nekome povere da će sve ići lakše posle toga. Najteže je prevaliti tu istinu preko usana, od straha da će neko osuditi…Mi ne znamo o tome da razgovaramo.”
Dokumentarac je prikazan na Sarajevo Film Festivalu i posvećen je istraživanju seksualnog napastvovanja i uticajem na žrtve, a priča se pojavila u štampi nakon što je o filmu govorila za Varajeti.
Posle višednevnog nagađanja medija o kojem “moćniku” je reč, Više javno tužilaštvo u Beogradu zatražilo je od policije da prikupi potrebna obaveštenja o slučaju.
“Tužilaštvo je reagovalo povodom tekstova objavljenih u više dnevnih listova i poslalo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja Policijskoj upravi za Beograd”, rekla je za tada portparolka Tužilaštva Irena Bjeloš.
Danijela Štajnfeld je u intervjuu za Danas vođenom neposredno nakon specijalne projekcije njenog dokumentarca na završnoj večeri 27. Festivala evropskog filma Palić, govorila sa kojim se unutrašnjim problemima suočavaju žrtve silovanja i da je ona nije mogla da spava, priča, jede, da je dobijala napade panike i na kraju-planirala samoubistvo.
“To što se izgubi kada pretrpite seksualno zlostavljanje ostaje unutra. Te rane su nevidljive, ali su aktivne. Zbog njih izgubite veru u sebe i u druge. Nepoverenje je jedna od najvećih boli zato što, ako smo mi verovali našem društvu, našoj školi, našim roditeljima, mestu zaposlenja, da svi oni garantuju da smo u bezbednoj okolini, a baš tu vam se desi nešto najnebezbednije, onda se mozak pita: Ako je to istina, gde sam ja još bezbedna? Pitate se ko sve može da zloupotrebi vaše poverenje, da ugrozi vašu sigurnost, s kim uopšte smete da budete bliski. Kod većine nas koji smo preživeli seksualno zlostavljanje je razoreno poverenje i zbog toga je podrška okoline presudna – da se nađe put i objasni žrtvi da je na sigurnom, da joj se kaže: „Na sigurnom si, možeš nam verovati.“
U filmu postoji deo u kome govori da je razmišljala o samoubistvu. Na pitanje koliko je osobi posle tako pretrpljenog košmara potrebno snage i hrabrosti da se otrgne od pomisli na suicid i nastavi život, ona je rekla:
“Kad sam jedanput progovorila, onda sam morala da nastavim. Govorila sam o tome polako prijateljima, ali nikako nisam mogla da kažem reč silovanje. To mi je bilo najstrašnije. Mogla sam sve da opišem, ali nikako nisam mogla da prisvojim tu reč i da se to meni desilo. Prošle su godine da bih došla do toga. Dugo nisam htela da se nosim sa tim jer kad to odjedanput kažete vi i dalje nemate rešenja, ne znate šta i kako dalje, da li ćete ikada ponovo biti dobro. Mnogima i ne bude bolje. Meni je recimo isprva bilo sve gore i gore. Počela sam da se od svega distanciram, od Srbije, od svoje porodice, htela sam da odem u Los Anđeles, gde me niko ne zna, polako sam počela da planiram svoje samoubistvo”, rekla je Danijela Štajnfeld.
“Pošto je pronađena moja oproštajna poruka, neko je pozvao policiju. O tome su ubrzo saznali moji prijatelji u Njujorku i uradili su sve što mogu da me vrate nazad. To je bilo jako teško. Prvo zato što nisu navikli na mene takvu jer me znaju kao osobu punu životne energije. Sada su bili zabrinuti jer su znali da nisam bezbedna za samu sebe. Kad su me vratili u Njujork, počela sam da živim zajedno sa svojim najbližim prijateljima. Od njih sam imala svu podršku. Oni su me slušali, a to je važno jer ste vi stalno u nekom psihološkom haosu, a nemate rešenje kako odatle da se iskobeljate. Vaše telo i duša žele napolje, a ne mogu. Jedno vreme sam samo izlazila, dok bih u drugom periodu pokušala da se zatvorim na mesec dana i ne izlazim nigde. Za sve to vreme prijatelji su bili uz mene, pružali mi podršku, nisu mi sudili. I, to mi je najviše značilo – razumevanje, što su me ostavili na miru da bolujem kako god ja hoću”, ispričala je glumica.
Tagovi
