Samostalna izložba Molded Filipa Timišla u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu realizovana je u okviru “krovne” izložbe Future of Melancholia, nastale u saradnji Muzeja savremene umetnosti i galerije HALLE FÜR KUNST Steiermark iz Graca. U ovom ciklusu slika mladi austrijski umetnik istražuje fenomen melanholije prisutan među mlađim generacijama danas. Istovremeno, oslanja se na koncept hauntology, prema kojem je današnja umetnička produkcija obeležena „duhovima” prošlosti: beskrajnim petljama kulturnih elemenata koji se ponavljaju i na taj način brišu budućnost u beskonačno repetativnom sadašnjem trenutku. Timišlova dela, kako se navodi u konceptu kustosa Sandra Drošla, takođe svedoče o nesigurnostima vremena u kojem živimo, čime se direktno povezuju s temama izložbe Future of Melancholia.
Izložba je otvorena za posetioce do 4. maja.
Za izložbu Future of Melancholia osmislili ste novu seriju radova. Kako ste se povezali sa opštim kustoskim konceptom i kako ste lično interpretirali frazu u njenom naslovu?
Kada sam dobio poziv, već sam počeo da radim na ovoj seriji, ne znajući gde ću je izložiti. Desilo se da su osećaj bezvremenosti i anonimnosti, koje sam želeo za ove radove, bili u skladu sa Sandrovom kustoskom temom. Moja izložba, međutim, nosi naziv Molded.
Termin „Molded“ u naslovu vaše izložbe ima više značenja. Koja su vas najviše zanimala?
U početku sam razmišljao o industrijski proizvedenim kalupima koji se provlače kao crvena nit kroz seriju, povezujući inače veoma različite stilove. Ali što duže radite na izložbi, više značenja se pojavljuje—posebno kroz razgovore s drugima. Sviđa mi se to; ne pravim razliku među njima.
Izloženi radovi koriste različite tehnike, a u kustoskom tekstu se spominje vaše preispitivanje autorstva u umetnosti. Kako danas vidite autorstvo? Da li je inovacija u umetnosti završena i ponavljamo li samo ono što već postoji?
Dokle god se svet menja, uvek postoji razlog za stvaranje nove umetnosti. Za mene, često se dešava da to bude upravo o tome – umetnost o stvaranju umetnosti. To može biti problematično ili dosadno iz različitih razloga, pa s vremena na vreme pokušavam da se resetujem i ne odem predaleko u tom pravcu. Jedan od radova na izložbi nosi naziv po pitanju koje sebi često postavljam: Kako je moguće ugurati još jednu sliku u ovaj svet?
Reference na pop kulturu pojavljuju se u vašim radovima. Zašto su vam važne?
One nude lak i zabavan ulazak u izložbu. Sviđa mi se kada je pristup jednostavan – posebno za ljude koji nisu upoznati s umetničkim kodovima, kao što ni ja nekada nisam bio… a možda još uvek nisam.
Jedan od najupečatljivijih radova sadrži tekst koji preispituje svrhu četvorogodišnjeg obrazovnog ciklusa kada ne znamo kakav nas svet čeka na njegovom kraju. Kako ovaj osećaj „ubrzanog vremena“ doprinosi melanholiji?
To je zapravo citat Brajana Džonsona, čoveka koji pokušava da izbegne smrt pomoću nauke. Čuo sam ga kako to izgovara u jednom podkastu dok je govorio o kursu koji njegov sin pohađa. Lično, meni prija brzina promena, posebno u tehnologiji – često imam osećaj da živim u budućnosti. Čak i sada, pišem svoje odgovore, ali koristim ChatGPT kao alat da ih oblikujem brže. Nešto što nisam mogao/la ni da zamislim pre samo nekoliko meseci.
Foto: Bojana Janjić
