Ako sam od nečega celog života bežao, to su autobusi. Čak i pre nego što su mi se noge i nos izdužili na „190+“, sedišta su bila skučena i neudobna, ali pravi pakao nastajao bi tek kada bi se vozilo dalo u pokret. Negde na prvom kilometru, mučnina bi se javila sa jednim „bonjour“, posle deset bih već bio zelen u licu, a potom bi samo od zanošenja busa u krivini zavisilo kada ću – ne da li ću – da isporučim sadržaj ručka u krilo saputnika.
Autobusi – govorimo sada o međugradskim, ali sve ovo isto važi i za čuvenu 55-icu, prvi autobus GSP-a koji ću naučiti da koristim – bili su zagušljiva i smrdljiva pojava, i samo bi me zle životne okolnosti mogle naterati da u jedan uđem. Pamtim svako od tih dugih putovanja, garnirano „Tesnom kožom“ ili prvim delom filma „Mi nismo anđeli“ na malenom ekranu posred vozila, kao što pamtim i ostale traume iz detinjstva; i danas, kada mi neko priča o modernim autobusima sa frižiderima, toaletima i klimom, verujem im na reč, ali mene ta karakondžula, ta dušegupka, nadam se, skoro videti neće.
Čitaoci ove stranice sada su otkrili i moj apsolutni nemezis, baš kao što su odavno znali za ljubav koju ovi redovi u redovnom – redovnijem od vozova, svakako – vremenskom intervalu iskazuju železnici i kloparanju vagona po dotrajalim pragovima.
Ali, to što se meni nešto ne sviđa, što mi smeta, to, zamislite, ne znači da bih ukinuo autobuse, ili da o ljudima koji se često voze busevima mislim nešto loše. (Zapamtimo ovu rečenicu, trebaće nam.)
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
