Automobilska industrija ide ka zacrtanom cilju – „nultoj emisiji“

Srpska asocijacija uvoznika vozila i delova je analizirala istorijat tzv. “Zelene agende” i koje alternativne vrste pogona i goriva, osim električne energije vode ka ispunjenjenju ciljeva nulte emisije CO2 i ostalih gasova sa efektom „Staklene bašte“ (GHG)

Elektro vozila prednjače ali se istražuju i drugi pravci

Jasno je da je, pre svega ekološka  svest, ali i ekonomski faktor uticao da automobilska industrija krene u ubrzanu elektrifikaciju. Uprkos teškoćama,  pre svega relativno maloj količini osnovne sirovine za proizvodnju baterija, litijuma, porastu cena, potrebi da se obezbedi “čista”, takozvana “zelena” energija, skupom razvoju infrastrukture, električna vozila snažno osvajaju tržišta. Argument koji niko ne može da pobije, koji je trenutno i jedan od najjačih argumenata pobornika „zelene agende“ su podaci koje Svetska zdravstvena organizacija objavljuje o broju umrlih od posledica zagađenja vazduha.

Asocijacija pomno prati i sva naučno-istraživačka dešavanja kao i moguće druge ekološke pogone koji bi u budućnosti mogli da budu dopuna a neki tvrde i alternativa pogonu vozila na električnu energiju.

Vodonik

Najdalje se u istraživanju i razvoju alternativnih pogona odmaklo u primeni vodonika. Da li korišćenjem gorivih ćelija ili najnovijim sistemima koji se istražuju pokazaće vreme, ali je ogromna prednost cele ideje praktično neiscrpna rezerva ovog elementa.

Na nedavnom CES 2024. sajmu održanom u Las Vegasu veliku pažnju je izazvala tema gorivnih ćelija koja koriste vodonik kao pogonsko gorivo. Na štandu jedne vodeće automobilske kompanije predstavljeno je dobijanje vodonika iz otpada poput plastike i biomase, kao i pokretanju teških teretnih vozila na vodonik.

Treba pojasniti  i da postoji razlika između  vodonične gorivne ćelije i vodonika kao pogonskog goriva kod motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Gorive ćelije koriste vodonik za proizvodnju električne energije koja putem elektromotora pokreće automobil. Sa druge strane, vodonik iz hidrogen-peroksida (H2O2) kao pogonsko gorivo kod SUS motora direktno se ubrizgava u cilindre motora i dalje, putem mehaničkih sklopova, pokreće automobil.

Paljenje u cilindrima izaziva smeša vodonika (H2) i vazduha, a kao nusprodukt sagorevanja dobija se čist kiseonik (O2).

Sve najveće automobilske kompanije rade na razvoju “hidrogenskog pogona”. Neki giganti su već u svojim razvojnim planovima naveli 2040. godinu  kao orijentacioni vremenski okvir za masovno usvajanje putničkih vozila na vodonik, uz pretpostavku da će infrastruktura za punjenje goriva postići kritičnu masu, a da će cena tehnologije postati prihvatljiva.

Nuklearni pogon

Nedavna vest da je jedan “kineski startap” konstruisao prvu nuklearnu bateriju dugu 15 mm, široku 15 mm i visoku 5 mm koja može da proizvodi električnu energiju 50 godina izazvala je ogromnu pažnju.

Baterija je iznutra radioaktivna, ali je inkapsulirana i ne emituje zračenje. Pored toga, baterija koristi izotop nikl 63 kao stabilan radioaktivni materijal. Uprkos tome što je radioaktivan, u bateriji nema malog nuklearnog reaktora, ali on hvata energiju raspadajućih izotopa. Uz pomoć poluprovodnika ona se pretvara u električnu energiju.

Do eventualne primene u automobilskoj industriji ipak, dug je put. Dobri poznavaoci automobilske industrije znaju da je i u ranijem periodu bilo istraživanja ove vrste energije kao pogona za vozila, automobile. Napravljeno je više prototipova ali brojna ograničenja nisu dozvolila da ti modeli počnu da silaze sa proizvodnih traka već su završia u muzejima.

Vazduh kao pogon

Iako izgleda neverovatno korišćenje komprimovanog vazduha za pogon vozila se i dalje istražuje, a jedna mala francuska firma je nedavno razvila motor koji se ugrađuje i u neke automobile indijskog automobilskog giganta.

Motor je, ukoliko su dostupni podaci tačni, genijalno konstruisan, veoma je jednostavan i jeftin za konstrukciju, a  troškovi korišćenja su ispod jednog EUR na 100 pređenih kilometara. Autonomija je sa jednim rezervoarom komprimovanig vazduha od 200 do 300 km ili 10 časova vožnje. Ove karakteristike ga čine idealnim vozilom za po gradu, gde 80% vozača vozi manje distance od 30 do  60 km. Maksimalna brzina tih automobila je 110 km/h.

Rezervoar komprimovanog vazduha se puni za oko 2-3 minuta na specijalnim punionicama- kompresorima, a automobil može biti opremljen kompresorom, koji se napaja iz električne mreže i puni rezervoar za oko 3-4 časa. Izduvni sistem proizvodi hladan vazduh temperature 0 do – 15 stepeni Celzijusa što ga čini idealnim za rashlađivanje putničkog prostora, ukoliko je to potrebno i bez ikakvog gubitka snage.

U rezervoarima napravljenim od fiberglasa se nalazi ogromna količina  komprimovanog vazduha. Pri širenju vazduha, pokreću se klipovi i to obezbeđuje kretanje. Jednostavno, zar ne? I ovde će vreme biti najbolji sudija. Ideja je svakako interesantna jer je još nekoliko manjih kompanija već proizvelo svoje modele vozila na ovaj pogon.

Solarni pogon

Ideja da se iskoristi sunčeva energija za pokretanja vozila nije nova. Još sredinom pedesetih godna prošlog veka su pravljeni modeli koji su imali solarne panele na krovu ili na celoj površini vozila. U poslednje vreme se održavaju i svetska takmičenja za solarna vozila (ne samo automobile već i avione) koja postavljaju nove rekorde u brzini, dometu. Treba istaći i projekat koji u Italiji vodi naš čuveni dizajner Marko Luković koji je nekoliko puta do sada pobeđivao na najvećim svetskim takmičenjima. Vozilo koje je on kostruisao sa svojim timom je registrovano, vozi se ulicama italijanskih gradova i svakako će predstavljati veliku polaznu osnovu za buduće projekte.