Zašto se baš sada rasplamsao sukob Jermenije i Azerbejdžana? Šta to znači za Rusiju, a šta za Iran i Tursku? O tome za DW govori ekspertkinja za bezbednost Hana Note iz bečkog Centra za razoružanje i neproliferaciju.
DW: Sukob između Azerbejdžana i Jermenije dolazi u trenutku kada je Rusija preokupirana teškim vojnim porazima u Ukrajini. To nije slučajnost, zar ne?
Hana Note: To apsolutno nije slučajnost i Azerbejdžan je izabrao pravi trenutak. Oni su iskoristili tu priliku, taj „prozor mogućnosti“, kada je pažnja Rusije usmerena na druge stvari. Zapravo, nije prvi put da se to događa. Ponašanje Azerbejdžanaca postalo je mnogo provokativnije – ne u smislu načina i vrste napada, već u smislu podizanja uloga oko Nagorno-Karabaha još na samom početku rata u Ukrajini. Oni ispituju koliko daleko mogu da idu, a sada smo svedoci sve veće eskalacije tog sukoba.
Mislim da ima smisla procena da – u trenutku kada je Rusija zaokupljena Ukrajinom, kada su njena politika i njena diplomatija fokusirane na sukob u Ukrajini, a pri čemu se, kao što ste ispravno istakli, situacija za Rusiju pogoršava – manji akteri u ruskom komšiluku reaguju i hoće da ispitaju koliko daleko mogu da idu u sukobima u kojima je Rusija istorijski uvek bila moćan posrednik.
S obzirom na to da je Rusija sada zaokupljena Ukrajinom, a Evropa zavisna od alternativnog snabdevanja gasom i naftom iz Azerbejdžana, čini se da vlada u Bakuu ima dosta mogućnosti da još više zaoštri situaciju, zar ne?
Ne bih želela previše da spekulišem o sledećim koracima Bakua, ali smatram da je važno ukazati da je Azerbejdžan odlučio to da učini, iako su visoki zvaničnici te zemlje nedavno bili ugošćeni u Briselu na visokom nivou. Evropska unija tokom poslednjih nekoliko meseci pokušava da se više uključi kao posrednik između Jermenije i Azerbejdžana, pa ipak je, samo nekoliko sedmica nakon sastanka u Briselu, došlo do eskalacije. Tako da je to prilično neverovatno.
Koje bi to druge zemlje mogle da iskoriste taj, kako ste rekli, „prozor mogućnosti“?
Padaju mi na pamet Iranci. Mislim da su oni, zahvaljujući ratu u Ukrajini, malo ojačali svoju poziciju i uticaj u odnosima sa Rusijom. To se, na primer, vidi kada je u pitanju vojna i odbrambena saradnja. Rusija je uglavnom bila ta koja diktira uslove, ona je odlučivala šta se prodaje, a šta se ne prodaje Irancima. Sada je situacija takva da Iranci zapravo daju dronove Rusiji. Na Tviteru sam videla prve naznake tako nečeg – da su iranske bespilotne letelice možda korišćene u Ukrajini, mada to nije potvrđeno.
Hana Not se specijalizovala za pitanja sukoba i bezbednosti u koja je uključena i Rusija
Zato mislim da su Iranci postali malo važniji za Rusiju, jer je ona sada više izolovana. To bi moglo da dovede do snažnije akcije Iranaca u Siriji, što bi Rusija mogla čak i privremeno da pozdravi. Iako je Rusija smanjila obim svog delovanja u Siriji, ona želi da obezbedi da postoji balans između ostalih aktera, da nijedan od njih bude previše istaknut.
U suštini, mi na Zapadu smo skloni da na Rusiju gledamo kao na aktera na tim raznim političkim pozornicama i koji ne deluje stabilizujuće. Složila bih se s procenom da Rusija nije uspela da održivo stabilizuje Siriju. Ona nije nužno stabilizujući akter ni u Libiji.
Ali, hajde da spekulišemo: ako Rusija bude značajno oslabljena zbog rata u Ukrajini i bude uklonjena kao snažan akter iz te jednačine, situacija koju ćete dobiti možda neće nužno biti stabilnija. Sve će zavisiti od toga na koji način će drugi akteri ispuniti vakuum koji bi iza sebe ostavila Rusija i da li će oni da deluju stabilizujuće.
A šta očekujete od Turske dok izgledi Rusije postaju sumorni?
To je dobro pitanje. O tome sam mnogo razmišljala poslednjih šest meseci, a i pisala sam nešto o tome. Moj zaključak je da je ovaj rat, kako trenutno stoji, doveo do situacije u kojoj Ankara sada ima veću polugu moći u odnosima sa Rusijom, ali i sa EU-NATO. Turska je u ovom trenutku ključni posrednik – bilo da je reč o izvozu žita, potencijalnoj razmeni zarobljenika ili nekim drugim stvarima. Turska sada sebi može da dozvoli hrabriju spoljnu politiku na nekoj od pomenutih političkih pozornica. Moj zaključak je da bi Ankara želela da vidi donekle poniženu Rusiju, a u svakom slučaju Rusiju koja ne pobeđuje u ratu u Ukrajini.
Ali ako Rusija bude poražena i ponižena u ratu u Ukrajini, to bi moglo da stvori situaciju koja Turskoj ne bi koristila, jer je ona veoma bliska sa Rusijom. Turska je nakupila mnogo iskustva u rešavanju sporova u saradnji s Rusijom, iako te zemlje imaju različite interese. Uspešno su uspostavile trenutni model u Siriji, u početku u okviru grupe Astana, a onda i bilateralno. Potom su to učinile i u Libiji, a onda i u Karabahu.
Postoji, dakle, to nagomilano iskustvo i mislim da Turska oko svih tih pitanja više voli da se dogovara s Rusijom, a ne da se Rusija potpuno ukloni iz te jednačine.
Tagovi
