Kako je ovaj Piksijev tim uvek borba dve Srbije, tako je i sve ono što ga prati uvek borba dva narativa. Jednog, koji zastupa i sam selektor, po kome nama pripada mnogo više nego što postižemo i pre ili kasnije to što nam pripada, uz dobru igru i neophodnu sreću, završiće u našim rukama. I drugog, po kom se stvari kada se analiziraju moraju staviti u kontekst.
„Nisam zadovoljan rezultatom, nismo nagrađeni za dobru igru“, rekao je selektor Srbije Dragan Stojković posle utakmice sa Engleskom. Priznao je, doduše mnogo smirenije nego što je to radio u Kataru, da ga je poraz uzdrmao. A to je objasnio sledećim rečima: „Govorio sam igračima da možemo da pobedimo veliku Englesku. Frustracija je znak da mi nije svejedno. Posed lopte u drugom poluvremenu je bio izvanredan, falilo je malo da se dođe do gola. Stilom igre koji smo pokazali možemo da budemo ponosni.“
Možda i najvažnija rečenica – iako će mediji u naslove izvlačiti ono što je rekao o prethodnom komentaru Dušana Tadića – jeste ona po kojoj je Srbija igrala onako kako je planirala.
„Uspeli smo ono što smo želeli, a to je da neke stvari dovedemo u normalu, da lopta bode kod nas i da Englezi budu tim koji će se braniti“, rekao je Piksi.
Kako su u kolektivnom nesvesnom 16. jun 2006. i svi teški porazi od njega ostavili duboke nezalečene rane, a u 14. minutu utakmice sa Engleskom bio je opravdan strah da će se stari brodolomi ponoviti, ovaj je narativ oberučke prihvaćen u javnosti. Srbija je tako u naslovima bila „hrabra“. Srbija je bila „neustrašiva“ i na kraju joj je „izmaklo ono što je zaslužila“. Srbija će, a to je verovatno i najopasnija teza iz tog korpusa, „samo ako ovako nastavi“, pregaziti naredne protivnike kao plitak potok.
Prema onom drugom narativu, koji stvari smešta u kontekst, neophodno je napraviti objektivnu analizu okolnosti koje su dovele do toga da Srbija, kako Piksi tvrdi, „natera Engleze da se brane“. Stojkovićev tim u prvih 20 minuta utakmice sa Engleskom loptu nije mogao da pipne ni rukom, objektivan je zaključak. Prvih šest minuta bez ijednog, a prvih 20 minuta sa svega dvadesetak kompletiranih pasova, pokazuju totalnu inferiornost Srbije. Postoji, kažu pobornici prvog narativa, „logično objašnjenje“ – „previše smo respektovali Engleze“. Od sredine prvog poluvremena, Srbija je počela da se konsoliduje, od 20. do 40. minuta kompletirala je 154 dodavanja, pokušala da zapreti nekoliko puta, a u drugom poluvremenu imala je veći posed lopte. Ipak, mora biti da u tome postoji i važna uloga Engleske.
Tim Gareta Sautgejta – koji je već tokom utakmice opet postao najomraženiji lik na Ostrvu – imao je sve konce igre u svojim rukama i izgledalo je da može da se igra viktorije sa Srbijom svih 90 minuta. Ali je onda, po starom dobrom običaju koji Sautgejt ziheraški primenjuje od kada je preuzeo tim, a Engleze to posebno boli s obzirom na količinu talenta, zaigrao na sigurno. U prvom poluvremenu Engleska je svesno dozvolila Srbiji da podigne linije ka golu Džordana Pikforda, kako bi još drastičnije napadali najveću srpsku boljku – prostor iza leđa Strahinje Pavlovića i Filipa Kostića. Englezi su osim gola koji je pao baš na taj način, kroz taj koridor kreirali „mrtvu šansu“ Kajla Vokera i imali još tri opasna proboja tuda. Nisu dali gol. Sautgejt, međutim, u drugom poluvremenu nije odlučio da opet preuzme inicijativu nego je opet prepustio loptu Srbiji, ali je to delovalo mnogo manje smisleno i organizovano, a Srbija je bila opasnija nego u prvom delu igre. Na kraju, kada se podvuče crta, Garet je uradio ono što je želeo – zatvorio je utakmicu tako da njegov protivnik, objektivno, nije imao nijednu pravu šansu. Ali je opšti utisak svih evropskih medija da se Engleska obrukala, i to ne jer „ne može“ ili „nema sa kim“, nego jer ne sme i ne želi da igra fudbal.
Koji od ta dva narativa, po kojima je Srbija nešto nametnula Engleskoj ili je Engleska nešto svesno dozvolila Srbiji, bude odneo prevagu, biće lakmus papir (fudbalske) zrelosti nacije koja toliko dugo vapi za nekim velikim rezultatom. I tu ne mislimo na Engleze, iako su sve sličnosti namerne.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA.
Tagovi
