Daleko sam, Miljenko, od primisli da te ismevam što navijaš za protestujuće studente – i moje su (pomalo uzdržane) simpatije na njihovoj strani; oni (za sada) rade dobru stvar – nisi, međutim, u pravu kad kažeš da oni „danas igraju onu ulogu koju je nekada davno igrao Dositej Obradović“. Kamo sreće da to rade. Ali ne rade.
Dositej Obradović – čiji značaj kriminialno dugo nisam uvažavao, kojega sam, štaviše, omalovažavao – nikad nije igrao neku zapaženiju ulogu u srpskoj kulturi. Ako je ikakvu i igrao. Kamo sreće da jeste. Ali nije. A tek je sada ne igra. Sada je samo bronzani spomenik koji – sasvim pristojno „izveden“, za razliku od mnoštva drugih spomenika (što je presedan u ovdašnjoj „kulturi pamćenja“) – obilno zaseravaju golubovi u Studentskom parku.
Kao što znamo, „Dimitrije u monaštvu narečeni Dositej“, najpre je bio kaluđer koji je – neslično većini ondašnje i današnje „bratije“ (odvratne li reči) – monaštvo shvatio krajnje ozbiljno, moglo bi se reći – akutno ozbiljno, ni preozbiljno ne bi bilo preterano reći. Njegova molčanija, njegovi strogi postovi, bdenija i ostale asketske tehnike bile su povod žestokih manastirskih sprdačina, o kojima je i sam ostavio dosta pisanih tragova.
Ali dobro je činio što je tako činio, a tek je dobro učinio kad je prestao tako da čini. Askeza ga nije dovela do viđenja tavorske svetlosti i nestvorenih božijih energija – čemu je u vatrenoj naivnosti verovatno težio – ali su mu asketske tehnike, kroćenje strasti, uspostavljanje kontrole nad emocijama i samodiscipline, otvorile oči da sagleda nešto, što sam i ja – zahvaljujući Dositeju i (za razliku od Dositeja) zahvaljujući nedisciplini – sagledao tek poduboko u mojim šezdesetim godinama, a to je da su (još u XVIII veku) bila nastupila vremena u kojima su zbog uznapredovale korupcije ljudskog materijala duhovna ozarenja nemoguća.
Napraviću digresiju da bih ti na primeru iz takozvanog savremenog života pokazao zašto su nemoguća i zašto je dobro što su nemoguća, iako je sigurno bilo vremena u kojima su bila moguća.
Ovo mi je pričao Pavle Rak, koji lično poznaje Dugina.
Celo pismo Basare upućeno Jergoviću možete pročitati u novom broju Nedeljnika koji je od 03. aprila na kioscima, kao i na portalu Velikih priča.
***
Miljenko Jergović i Svetislav Basara, dvojica verovatno najpopularnijih pisaca s ovih prostora, redovno se, na sajtu Velike priče i u Nedeljniku, dopisiju svake nedelje, u rubrici „Nikad bolje“.
Basara i Jergović nekoliko godina unatrag redovno su razmenjivali pisma i utiske o svemu što se događa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u svetu…
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
