Bejl kod kuće, trostruki prvak Evrope vodi Everton, Nemci preko Lamanša i priča o tome zašto je Premijer liga (opet) najbolja na svetu

Prvo su imali najviše novca. Pa su uzeli najbolje trenere. Sada velike zvezde žele da dođu kod njih. I nije važno da li ih u klubu iz kog odlaze vole i da li su u najboljoj formi svog života, u Kataru, SAD ili Kini fudbalske zvezde su dobrodošle i ako slabiju nogu nose kao ručni prtljag.

Premijer liga je, sada je i definitivno, posle mnogo godina žučne rasprave, najbolja liga na svetu, a dolazak Gareta Bejla, Hamesa Rodrigeza i Tijaga Alkantare samo je višnjica na vrhu višespratne torte koju bi makar jednom godišnje trebalo da dobije Ričard Skadamor.

Njegovo preuzimanje Premijer lige promenilo je navijačku strukturu – najveći procenat navijača velikih, ali i onih klubova srednjeg ranga, više uopšte nisu Englezi, na sve strane je širio ideju da se u Engleskoj igra strava fudbal (SP u Japanu i Južnoj Koreji je bilo veća promocija za PL u Aziji, nego za bilo koga drugog), sedeo je za stolom i ispod stola sa mnogim vlasnicima televizija širom sveta, pomogao je genijalcima da plasiraju „fantasy“, zaštitio je klubove od superagenata i najvažnije, obezbedio je basnoslovne sume novca klubovima od TV prava.

Sve je to uradio ne bi li napravio brend i u tome je uspeo.

Ipak, često je poslednjih godina taj brend vukao za sobom i senku da se najbolji fudbal ipak ne igra na Ostrvu i da je to glamur, fudbalski Holivud, ali da niko ne voli da gleda kako Brus Vilis ubija 300 policajaca – kakva laž – i da je fudbalu u Engleskoj potrebna viša vrednost, inekcija kvaliteta.

Talenat igrača koji igraju u Španiji, genijalnost trenera koji rade u Nemačkoj, italijanskog šmeka i intrige, francuskog – ničega, ili možda sira za trenere posle utakmice. I ponajviše joj, tako su pričali, nedostaju rezultati u Evropi.

Ponekad i u nemoći, kao kontraargument za sve to korišćena je pogrešna teza – „u Engleskoj svako svakoga može da pobedi“.

Josip Korda je u tekstu za Telesport analizirao kakva je situacija u najjačih pet liga i došao je do zaključka da je u Premijer ligi zapravo verovatno i najteže napraviti iznenađenje – najveći razmak između prvog i trećeg na tabeli, najveće bodovno izdvajanje prve trojke, najveće bodovno izdvajanje prve šestorke, sve je to u Engleskoj, a čak i kladionice kažu da se „najverovatniji ishodi“ događaju najčešće na Ostrvu. Jedino je u Španiji povezanost visine plata igrača i konačne pozicije na tabeli izraženija nego u Engleskoj.

Upravo na ovom mestu vraćamo se na one početne argumente – šta je Premijer ligi nedostajalo.

Više je nije potrebno „braniti“ svim argumentima, pa i gore navedenim pogrešnim…

Premijer liga možda nije najneizvesnija (a onda se setite sezone 2018/2019) i nije istina da svako svakoga može da pobedi, ali je Premijer liga najkvalitetnija i način na koji timovi jedni druge pobeđuju je zanimljiv publici.

Engleski fudbalski šampionat dobio je prvo „genijalnost nemačkih trenera“. U ligu je došao Jirgen Klop i promenio krv kluba koji je među deset timova sa najviše navijača na planeti, Liverpul je počeo da pobeđuje, pa onda mnogo da pobeđuje i na kraju je došao do titule. Tu je i trener Sautemptona Ralf Hazenhitl, trenersko čedo Ralfa Ragnika, čoveka koji je Nemcima prvi, još krajem devedesetih, rekao da moraju da se menjaju. Bio je tu i Klopov kum, Vagner, koji je u ligu uveo velikana engleskog fudbala Hadersfild.

Šmek i intrigu, engleski fudbal imao je i pre italijanskog, ali je „italijanska nota“, iz vremena kada je fudbal na Čizmi bio pravi, jedini i najbolji – na prelazu vekova – svakako činjenica da engleski klubovi sve više dolaze u ruke kontroverznih ličnosti. Kada je došao Roman Abramovič to je bio eksces, petrodolari iz Emirata su bili iznenađenje, prebogati Amerikanci logična posledica, a sada se šuška i o saudijskom princu i to je „sasvim normalna stvar“.

Stigli su zatim i rezultati u Evropi. U poslednje četiri sezone La Liga nema više predstavnika u četvrtfinalima evropskih takmičenja (imaju po 14), a prošle sezone i u Ligi šampiona i u Ligi Evrope igrala su se engleska finala. Liverpul je dve godine zaredom igrao finale, u drugom i pobedio.

Na kraju, tu su i najbolji igrači. Kristijano Ronaldo je u želji da osvoji još jednu zvezdicu u trci za titulu GOAT iz Španije otišao u Italiju, ali je u situaciji kada je Lionel Mesi najavio da neće više da igra za Barselonu, više od 80 odsto šansi davano da će karijeru nastaviti na Ostrvu. U Premijer ligi su najskuplji golmani na svetu (jedan od njih je i najbolji), tu je najbolji defanzivac sveta, trojica bez premca najboljih fudbalera Afrike, najbolji fudbaler Azije, mlade fudbalske zvezde rastu u getoima u Londonu i Mančesteru, četvorica od 10 najbolje plaćenih igrača igraju u Engleskoj…

Notifikacije koje ovog, najčudnijeg sportskog leta od Drugog rata, dobijaju ljubitelji Premijer lige jasno pokazuju da se stvari i dalje menjaju na bolje.

U Čelsi je stigao Tijago Silva, u Liverpul Alkantara, Totenhem je vratio Bejla, a zvezda pretprošlog Mundijala došla je u Everton, da u Everton.

Možda oni nisu – mimo Alkantare – u svom piku, ali su velika fudbalska imena kojima je stalo da ih ljudi gledaju na premijerligaškim terenima, iako su za grdne pare mogli da odigraju pola poluvremena na egzotičnim fudbalskim destinacijama.

Kada se govori o budućim intergalaktičkim fenomenima – ko je rekao budućim – Halandu i Mbapeu, ali i kada se čitaju njihovi intervjui, jasno je da je Premijer liga destinacija koju smatraju najreferentnijom za procenu svog fudbalskog dostignuća, iako novčanik često i lako amortizuje takmičarski duh.

Naposletku, najveće trenerske zvezde, oni koji igru čine boljom, neki od fudbalskih ideologa, stoje pored aut linije baš u Engleskoj.

Murinjo u belom delu Londona, Gvardiola u plavom delu Mančestera, Anćeloti na nesrećnijoj strani Liverpula, Klop na srećnijoj, Marselo Bijelsa (on ne stoji on sedi na frižideru) u Lidsu, a uskoro bi mogao da se vrati i nedavno otišli Maurisio Poćetino. Do nedavno tu su bili i Sari i Konte.

U svim ostalim ligama petice teško da će se sabrati zbir ovakvog znanja, autoriteta i reputacije.

Sledeći korak za Premijer ligu bio bi da Mesi zaista dođe kod trenera sa kojim je najbolje sarađivao u životu, ali i bez toga dileme su otklonjene.

Ako vam trebaju ludi i dobri treneri – tu su, ako želite atraktivnu igru – ima ko da vam je pruži i sve ih je više, ako su vam važni rezultati i tu ćete videti različite šampione, ludačke šampionske trke i držanje zubima za vazduh u zoni ispadanja. Ako ne volite Premijer ligu, nijedan vam argument neće promeniti mišljenje, ali to je zaista najbolja liga na svetu.