Ako pokušaš da pobegneš, lud si. Bekstvo je značilo smrt. Samoubistvo. Sedamnaestogodišnji Volter Rozenberg je o tome već znao, naučili su ga rano, svega nedelju dana nakon što je stigao u Aušvic, početkom jula 1942. godine.
Jednog popodneva, on i hiljade drugih zatvorenika bili su primorani da stoje mirno i posmatraju javno vešanje, izvedeno gotovo uz ceremoniju. SS oficiri su bili postrojeni sa puškama preko ramena i marširajućim bubnjevima vezanim oko vrata, dok su ispred stajala dva pokretna vešala, po jedno za svakog osuđenika.
Zvezde „ceremonije“ bila su dva zatvorenika koja su pokušala da pobegnu. Nisu uspeli. Volter i ostali su morali da posmatraju put u smrt. Kapo, jedan od zatvorenika koga su SS-ovci rasporedili da obavlja grube poslove, vezao im je gležnjeve i butine konopcem, a zatim im je stavio omču oko vrata. Obešeni su.
Nakon toga, ostali zatvorenici su tamo zadržani čitav sat. Zabranjeno im je čak bilo i da skrenu pogled. Morali su da stoje, u tišini, zureći u dva mrtva tela koja su se njihala na vetru. Leševima su na grudima bila zakačena obaveštenja, ispisana kao da su ih sami mrtvi izgovorili: „Zato što smo pokušali da pobegnemo…“
Volter je i shvatao da su nacisti želeli da on i svaki drugi zatvorenik zaključe da je bekstvo uzaludno, da je svaki pokušaj osuđen na propast. Ali Volter je izvukao sasvim drugačiju lekciju. Opasnost nije dolazila od pokušaja bekstva, već od pokušaja i neuspeha. Od tog dana, bio je odlučan da pokuša – i da uspe, piše Gardijan.
Ubrzo je postao student eskapologije, učeći od najotpornijih logoraša u Aušvicu – među kojima je glavni bio prosedi kapetan Crvene armije – i stvarajući veze sa tajnim podzemnim otporom logora, polako stičući znanja kako bi pokušao ono što nijedan Jevrejin nije uradio ranije. Ova čežnja bila je ukorenjena i više od želje da spase sopstvenu kožu – njegov cilj je bio mnogo veći od toga. Jer, shvatio je nešto bitno o fabrici smrti u Aušvicu – da je zločin koji se odvijao pred njim počivao na velikom i razornom činu obmane.
Većina Jevreja je po dolasku u Aušvic poslata u gasne komore, ali su neki, poput Voltera, držani kao robovi. Skoro dve godine Volter je bio zatvorenik – održavan u životu nizom nasumičnih i slučajnih obrta sudbine – i za to vreme je na delu video skoro svaki aspekt klanice u Aušvicu. On nikada nije bio jedan od Jevreja koji su bili primorani da rade najstrašniji posao od svih – da izvlače leševe iz gasnih komora – ali je bio svedok svake druge faze procesa industrijalizovanog ubistva.
Deset meseci je radio na Judenrampe-u, železničkom peronu gde su pristizali vozovi, isporučujući stotine Jevreja iz cele Evrope. Njegov posao je bio istovar svakog transporta i, dok je to radio, otkrio je obrazac. Nacisti su lagali svoje žrtve na svakom koraku njihovog puta ka uništenju. Ljudi koji su ispadali iz tih smrdljivih kamiona za stoku ukrcali su se u njih verujući da su odvedeni u nove živote, na novo mesto – „preseljenje na istok“, kako su nacisti to zvali. Jevreji su u tim vozovima spakovali svoje stvari i čvrsto se držali za njih jer su mislili da grade novi dom, da će im trebati lonci i tiganji ili igračke za njihovu decu. Verovali su u to jer su im tako rekli nacisti, a to su im rekli i njihovi prijatelji i porodice u razglednicama za koje nisu znali da su napisane pod pretnjom oružjem.
Laganje se nastavilo čim su SS-ovci otključali vagone. Kada su žurili, bili su brutalni. Ali, ako je bilo vremena, SS oficiri su igrali drugu predstavu. Pretvarali bi se da je užasno putovanje koje su prošle pridošlice bila neka vrsta aberacije, greške koja će biti ispravljena.
„Bože dragi“, ponekad su govorili, „u kakvom su uslovima prevezli te Slovake? Ovo je neljudski.”
Oni koji su transportovani iz Pariza ili Amsterdama, ljudi odgajani da očekuju najbolje od civilizovanih Nemaca, ionako su bili pripremljeni da veruju u to – da osete olakšanje što će, najzad, hrana i piće biti dostupni, i što će se njihov prtljag čuvati, a red biti uskoro zaveden.
Ako je vreme dozvoljavalo, pretvaranje bi se nastavilo i dok bi se pridošlice penjale na kamione koji bi ih odvezli u smrt. SS-ovci, čiji su maniri bili besprekorno predstavljeni, mogli bi i pomoći bolesnima da se popnu u prikolicu. Za one koji su pešice išli u odaje smrti, bilo je više uveravanja u vidu upita o profesionalnim kvalifikacijama ili zanatima Jevreja kod kuće.
Zašto bi pitali takve stvari ako nisu nameravali da iskoriste veštine deportovanih?
Ako bi neko pitao gde ih vode, odgovarali su često: „Na dezinfekciju“.
Ovo su bili za mnoge Jevreje bili poslednji minuti, ali nacisti su ih lagali, govoreći im da veruju u budućnost koje nema
Samo mesto zločina bilo je zamaskirano. Osuđeni su verovali da su u seosku kuću uvedeni da bi se presvukli. Kod krematorijuma četiri i pet nalazile su se leje. Ovo su bili njihovi poslednji minuti, ali su ih nacisti ohrabrili da veruju u budućnost koju nisu imali.
„Koji je vaš zanat? Obućar“, opet bi pitao oficir. „Hitno nam trebaju, javite mi se odmah!“
Pošto su žrtve sledile naređenje da se skinu, SS-ovci su im govorili da će se okupati, da ostanu mirni i da će im posle dati „kafu i nešto za jelo“. Potom bi ih podsetili da pertlom povežu levu i desnu cipelu.
„Posle nećete morati da gubite vreme tražeći drugu cipelu“, govorili su.
U stvari, SS oficiri su znali da će cipele ubijene dece koristiti nemačkim porodicama kod kuće samo ako dođu u paru.
Kada su Jevreji gurnuti u gasnu komoru, ni tu trikovi nisu prestali. Znak na vratima je glasio: „U kupatilo“. U krematorijumu dva plafon je bio prošaran lažnim tuševima.
Volter je shvatio da sve ovo nije neka okrutna šala. Imala je jasnu i racionalnu svrhu. To je bilo jasno iz njegovog sopstvenog rada na rampi. Njemu i njegovim kolegama robovima „komande za čišćenje“ bilo je najstrožije zabranjeno da progovore sa pridošlicama i jednu reč. Znalo je šta im sleduje. Video je.
Jedne noći stigao je transport iz koncentracionog logora i geta u Čehoslovačkoj. Jedna od onih koji su se iskrcali bila je dobro obučena Čehinja, koja je držala za ruke svoje dvoje male dece, i očigledno joj je laknulo što je konačno stigla. Toliko, da je rekla nemačkom oficiru: „Hvala Bogu da smo ovde.“
Bila je jedna od onih deportovanih koji su verovali da će nacija Getea i Kanta konačno uneti malo razuma.
Međutim, jedan od zatvorenika je prišao i rekao da će uskoro biti mrtvi.
Žena je izgledala ne toliko uplašeno koliko uvređeno ovim upadom, za nju, jezivog čoveka u prugastoj pidžami – sa neprijatnim zadahom i obrijanom glavom. Odmah je prišla nemačkom oficiru, zahtevajući da vidi upravnika.
„Policajče, jedan od gangstera mi je rekao da ćemo ja i moja deca biti ubijeni“, požalila se ona na savršenom nemačkom.
SS-ovac joj je uputio osmeh i rekao: „Draga moja, mi smo civilizovani ljudi. Koji gangster Vam je ovo rekao? Ako biste bili ljubazni da ga pokažete.“
Ona je uradila kako je traženo, a oficir je izvadio svoju svesku i zapisao broj zatvorenika.
Nakon toga, kada je sve bilo gotovo i kada su svi ljudi otišli, oficir je potražio tog zarobljenika i streljao ga iza vagona. Volter je bio među onima koji su odneli njegov leš nazad u logor. Otprilike u isto vreme, žena koja se požalila na gangestara je saterana u gasnu komoru, zajedno sa svoje dvoje male dece.
Trčeći napred-nazad po Judenrampe-u u tih deset dugih meseci, bilo da je nosio leševe ili kofere, Volter je postepeno sve više shvatao zašto su nacisti bili toliko skloni da svoje žrtve drže u neznanju o njihovoj sudbini, čak do poslednjeg trenutka. Značilo im je da njihova mašina za ubijanje radi glatko i bez ometanja. S obzirom na pritisak vremena, nije bilo prostora za paniku ili pobunu.
Bilo je važno da Jevreji koji su izlazili iz tih vozova nisu znali kakva ih sudbina čeka. Da jesu, možda bi zaplakali, gurali se, odbijali da formiraju kolone, da krenu ka ogradama ili drugim zarobljenicima.
Istina, nacisti su imali oružje dok Jevreji nisu imali ništa osim svojih tela – gladi i žeđi. Međutim, ponekad je na toj platformi bilo hiljadu i više ljudi. Razmera je ponekad bila i deset Jevreja na jednog nacistu. Da su Jevreji znali šta ih čeka, pitanje je kakav bi kamenčić mogli da ubace u zupčanike mašine koja je bila spremna da ih proždre? Možda je i ne bi zaustavili, ali bi mogli da je uspore.
Ležali su „mrtvi“, jedan pored drugog u rupi. Dva Nemca su prišla skrovištu. Volter je zgrabio svoj nož…
Volteru je to bilo jasno. Razlika između istine i laži bila je razlika između života i smrti. Fabrika ubistava koju su nacisti izgradili u Aušvicu zavisila je od jednog suštinskog principa – da ljudi koji su dolazili u Aušvic nisu znali kuda idu, ni koja je svrha dolaska u bespuće Poljske. To je bila premisa na kojoj je izgrađen ceo sistem. Aušvic je bio klanica i Volter je video dovoljno takvih a selu svoje rodne Slovačke da bi znao kako je mnogo lakše klati jagnjad nego loviti jelene. Ako morate da hvatate životinje pojedinačno, da ih lovite jednu po jednu, to je spor i nezgodan posao. Nikada nije tako brzo ili efikasno kao što je vožnja hiljada ljudi odjednom – sabranih i uredno organizovanih – ka njihovoj smrti. Nacisti su osmislili metodu koja bi radila kao dobro vođena klanica, a ne kao streljačka družina.
Volter je to dobro razumeo jer je svakog dana i svake noći stajao na pragu klanice. Umalo ga je i slomio pogled na to. U tih 10 meseci, bilo je nekih zatvorenika koji su se plašili da će Volter da „pukne“. Ali baš u trenutku kada bi mogao da se raspadne, bio je ispunjen vrelim i nezaustavljivim porivom – morao je da deluje. Neko je morao da pobegne i oglasi alarm, izdajući upozorenje da Aušvic znači smrt. Otprilike, kada je napunio 18 godina, Volter je zaključio da bi ta osoba trebalo da bude on.
Dana 7. aprila 1944, nakon dana kašnjenja, nedelja opsesivnih priprema, meseci posmatranja neuspešnih pokušaja drugih i dve godine uviđanja dubina do kojih ljudska bića mogu da potonu, trenutak je konačno došao. Bilo je vreme za bekstvo.
Druga dva zatvorenika su već bila tamo, na određenom mestu. Bez reči, klimnuli su glavom – uradi to sada. Volter i drugi zatvorenik Fred Vecler nisu oklevali. Popeli su se na vrh gomile drva, pokrivajući rupu koju su pripremili drugi potencijalni begunci, pronašli otvor i upali unutra. Sekund kasnije, njihovi drugovi su pomerili daske na mesto iznad njihovih glava. Jedan od njih je prošaputao: „Srećan put.“
A onda je sve postalo mračno i tiho…
Bez odlaganja, Volter se dao na posao. Izvukao je jeftin sovjetski duvan o kome mu je pričao kapetan Crvene armije, natopljen benzinom i osušen, tačno po uputstvu. Polako je počeo da ga zabija u pukotine između drvenih dasaka, nadajući se da će taj miris odvratiti pse. Ako je kapetanovo izlaganje bilo dobro utemeljeno, Volter i Fred bi trebalo čuče u ovom bunkeru ispod gomile drva, tiho i neometano, tačno onoliko koliko im je potrebno – tri dana i tri noći.
Volter je zurio u fosforescentne kazaljke svog sata. Vreme je promicalo sporo. Hteo je da ustane, da se protegne, ali nije mogao. Bilo je previše rizično razgovarati. U jednom trenutku, Volter je osetio da ga Fred – obojica iz istog malog slovačkog grada Trnave – hvata za ruku i stiska je.
U 18 časova, u petak, aktivirala se sirena. Ubrzo su počeli da laju psi. Buka je bila zastrašujuća, ali je svaki zatvorenik to pozdravio – to je značilo da je bar jedan od njih uspeo da izbegne večernju prozivku u unutrašnjem logoru.
To je bio znak i za Freda i Voltera. Spustili su niže u improvizovanom bunkeru, u neku vrstu prolaza koji je mogao da primi samo dvoje. Trebalo je da bude dodatni sloj zaštite, skrovište unutar skrovišta. Nagurali su se i ležali jedan pored drugog poput mrtvaca.
Znali su šta sirena znači. Udaranje blizu 2.000 pari čizama, lavež pasa i naređenja da se pretraži svaki kutak. Potraga je počela i nije završena tri dana, koliko je trebalo da traje po protokolu od kojeg SS oficiri nikada nisu odstupili. Ovaj spoljni deo logora, gde su zatvorenici radili kao robovi, čuvan je samo tokom dana kada su zatvorenici radili. Nema potrebe da ga pazite noću, kada je i poslednji zatvorenik vraćen nazad u unutrašnji logor, sa dvostrukom zaštitnom ogradom.
Postojao je samo jedan izuzetak od tog pravila.
Ukoliko zatvorenik nestane, SS-ovci su 72 sata držali spoljni obruč sa naoružanim stražarskim mestima dok su pretraživali teren. Nakon toga bi zaključili da su begunci pobegli, a tada bi potraga postala odgovornost Gestapoa, koji bi pretraživo širi region. Ako bi zatvorenik uspeo da ostane sakriven u spoljašnjem području,, tokom ta tri dana i noći nakon što se oglasila uzbuna – kao što su sada planirali da urade Volter i Fred – onda bi četvrte noći izašao u spoljašnji logor koji nije bio čuvan. Mogao bi da pobegne.
Nekako su se sati vukli kroz subotu do nedelje. SS je nastavio sa potragom. Fred i Volter su se ukočili kada su čuli dva muškarca, Nemca, nekoliko metara dalje. Bilo je rano popodne i mogli su da jasno razaznaju svaku reč.
„Nisu mogli da pobegnu“, rekao je jedan vojnik. „Mora da su još u logoru.“
Nemci su počeli da spekulišu o Fredovim i Valterovim verovatnim skrovištima.
„Šta kažeš na tu gomilu drva?“
Volter i Fred se nisu pomerili. Dvojica Nemaca su se popela na gomilu drva, koju su nastavili da rastavljaju, dasku po dasku.
Volter je zgrabio svoj nož. Fred je uradio isto. A onda, ne po prvi put, Volterov život je spašen sticajem okolnosti. U daljini su se čuli glasovi. Fred i Volter su mogli da čuju kako muškarci tik iznad njih zastaju, u pokušaju da shvate šta se dešava. Prošla je sekunda. Onda još jedna. Konačno, jedan od njih je rekao: „Imaju ih! Hajde… Požuri.” A, dole, Fred i Volter su čuli kako se dvojica oficira udaljavaju.
Nedelja je polako odlazila u arhivu. Kako se bližio početak prve smene u pondeljak ujutru, SS-ovci su se vratili na teren. I opet je nastupila galama, lavež… I tako deset sati.
U 18.30, Volter i Fred su konačno čuli zvuk za kojim su čeznuli. Glasno je objavljeno da se se razmontiraju privremene stražarske kućice u spoljašnjem obruču. Fredu i Volteru su te reči zazvučale kao najlepša melodija. Bilo je to priznanje poraza od strane SS-a, priznanje da nisu uspeli da povrate dvojicu zatvorenika koje su izgubili.
Za Voltera je izlazak iz prvog skrovišta, u nešto malo veći, značio bol. Osetio je strahovit pritisak u rukama, nogama, grudima i vratu. Mišići su mu bili ukočeni i hladni, a prvi pokreti trzavi i nesigurni. Međutim, konačno su bili u glavnoj jami. Zagrlili su se u mraku.
Ostalo je da izađu. Dlanovima su gurali „krov“, ali se nije pomerio ni za centimetar. Tako i na drugom mestu. Uspaničili su se i razmišljali da li su slučajno sebi zapečatili sudbinu pod ovim daskama? Pretpostavili su da, ako možete da nabacite dasku, možete i da je skinete. Ali podizanje dasaka je lako odozgo, ne i obratno.
Gurajući se u tandemu, i grcajući od bola, uspeli su da podignu jednu od donjih dasaka tek za nekoliko centimetara. Ali je to bilo dovoljno. Sada su mogli da gurnu po još koju dasku u stranu. Fred se sa osmehom okrenuo ka Volteru i prokomentarisao: „Hvala Bogu za te Nemce koji su nas zamalo našli.“
„Da nisu pomerili te daske, bili bismo zarobljeni.“
Ponovo su prikupili snagu, pomerajući i gurajući daske sve dok nisu i konačno izašli. Morali su da krenu, ali su prvo vratili daske u prvobitni položaj. Delom je to bila odlučnost da se bude temeljan, da se ne ostavi trag onima koji će biti ovde sledećeg jutra, ali je delom to urađeno i da bi ova skrivena rupa mogla poslužiti kao otvor za bekstvo još nekom. Fred i Volter bili su na putu da postanu prvi Jevreji koji su sami osmislili bekstvo iz Aušvica. Svakako nisu hteli da budu i poslednji.
Zatim su krenuli na zapad, prema maloj brezinoj šumi po kojoj je Birkenau dobio ime. Nisu hodali. Puzali su. Nisu ustali dok nisu stigli do drveća, iste male šume u kojoj su bile jame u kojima su nekada danonoćno spaljivali leševe.
Ograda po obodu spoljašnjeg logora nije bila kao ona u unutrašnjem. Nije imala svetla pričvršćena za svaki stub, žica nije bila naelektrisana. Uprkos tome, Fred i Volter nisu rizikovali. Unapred su napravili nešto što bi moglo da funkcioniše kao neka vrsta rukavica, štiteći njihove ruke dok su podizali žicu. Napravili su otvor dovoljan da se kroz njega provuku.
Sada su bili s druge strane ograde. Ubrzo su prošli pored unutrašnjeg logora, a svetla koja su označavala njegov perimetar su blistala. Da nisu znali šta je pod tim svetlima, prizor bi mogao izgledati gotovo prijatno, s obzirom na bespuće unaokolo. Ali se odmah iznad tih svetala i blistavosti uzdizao dimnjak krematorijuma. Poslednji put su se osvrnuli ka logoru, u nameri da ga više nikada ne vide.
Nastavili su dalje, teškim močvarnim terenom. Oko 2 sata ujutru, prelazeći deo močvare naišli su na putokaz sa upozorenjem za one koji dolaze iz suprotnog smera: „Pažnja! Ovo je koncentracioni logor Aušvic. Svako ko se nađe na ovom prostoru biće streljan bez upozorenja.“
Dugo im je trebalo da napuste zonu Aušvica. I uspeli su 10. aprila.
Nakon što su pobegli iz logora, Volter i Fred su krenuli u dalje bekstvo od Gestapoa i iz Poljske. Pešačili su preko planina, močvara i reka Poljske koju su okupirali nacisti, bez mape ili kompasa, da bi stigli do svoje rodne Slovačke. Tamo su napisali izveštaj od 32 stranice, prvi detaljan izveštaj o masovnom pokolju u Aušvic-Birkenau logorima. Izveštaj je kasnije stigao do Vinstona Čerčila, Frenklina Ruzvelta i drugih…
Dok se krio, Volter je usvojio pseudonim – Rudolf Vrba – ime koje će zadržati do svoje smrti u Vankuveru 2006. godine. Preminuo je u 81. godini. Njegov posleratni život će imati niz neočekivanih preokreta – uključujući još nekoliko bekstava – ali nikada nije prestao da svedoči onome što je video. Želeo je da se sazna istina o Aušvicu.
Ovo je uređeni izvod iz knjige „Umetnik bekstva: Čovek koji je pobegao iz Aušvica da upozori svet“, autora Džonatana Fridlenda.
Tagovi
