Bila je ta serija, i bila je ta uloga, i bila je ta Kalifornija, i naravno da si hteo taj život. Tu kuću u kojoj su živeli, i probleme koje su imali, i frizure–dobro, tada se to tako nosilo, sve sa onim minivalom–koje su terali. Kasnije smo zaboravili na njih, došla je decenija u kojoj se dogodio rascep između onoga tamo i ovoga ovde, pa si slične serije mogao da gledaš samo kao još veću naučnu fantastiku nego što je bila.
I ne bi pomislio na tu seriju, ne sećaš se, zapravo, ni zapleta, mada dobro pamtiš televizor na kojem si je gledao i kako si se osećao kada se završi epizoda; ne bi pomislio da nije bilo vesti o tragediji.
Da, umrla je Brenda Volš, otišla je Šenon Doerti, i tužno ti je mnogo, baš zato što si bio jedan od onih koji nisu podnosili Brendu Volš, ali ovo nije tekst o njoj niti o hrabroj Šenon; ova je priča, ako se to može porediti, još nevinija i utoliko tragičnija, možda i zato što je serija bila dečja, možda zato što si bio još mlađi, možda zato što si prvo želeo život Brajana Tanera, pa tek onda Brendona Volša i ostalih momaka u kabrioletima i suncem opaljenom džinsu.
Brajan Taner, i to ti je izvetrilo, ako si ikada znao, zvao se Bendži Gregori, i još jedna je recka na nekoj zlosrećnoj listi pod radnim naslovom „Dečje zvezde koje su propale“. Bendži Gregori, glumac s kojim bi se tako rado menjao tamo s konca osamdesetih–imali su veliki frižider! i u njemu onaj sok čiju žutu boju nikada nisi uspeo da vidiš uživo! i mikrotalasnu pećnicu! i sobu na spratu!–tragično je, neko bi rekao i glupo, nastradao pre duže od mesec dana.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 653
Tagovi
