Pre nekoliko dana, na Fejsbuk grupi iz mog kraja, rasprava o promeni reda vožnje gradske linije. I javi se komšinica, članica grupe sa rečenicom: „Nema koga da pitam, ionako su svi vozači na ovoj liniji obojeni, ništa ne razumeju.“
Osvrt na nove sugrađane koji voze autobuse po Beogradu. Pre nekoliko meseci, tokom jednog protesta koji je paralisao grad, izmenjene su linije, vozi autobus po izmenjenoj trasi jedan naš gostujući sugrađanin iz Bangladeša, prilazi mu putnik s pitanjem. Vozač ne zna da odgovori ali razume GPS „esperanto“ i vozi okolo bez greške do odredišta. Ali nezadovoljan je putnik jer nije dobio odgovor, pa dobaci vozaču: „Nauči jezik pa onda vozi.“ Hteo sam da dobacim: „Da li je tvoja sestričina naučila norveški kada je aplicirala da menja staračke pelene u bolnicama u Oslu?“
Znam da nema možda sestričinu u Norveškoj ali znam za likove koji su išli da šljakaju na Sever sa pređenom prvom stranom udžbenika i savladanim „Dobar dan“, „Zovem se…“ I kraj znanja jezika.
CEO TEKST PROČITAJTE U ROĐENDANSKOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS