Prepoznao sam u tom komadu vreme u kome živimo, ljude potonule u apatiju, ravnodušnost, iscrpljene od despotizma, tiranije, korupcije, koji prihvataju modele koje im nameće vlast, nemajući načina da se odupru i suprotstave, i pristaju na ono što im vlast nudi kao modus vivendi. Pristaju i gube svoja obličja ljudskosti, morala, pravičnosti, poštenja, bunta. Postaju ljudi bez stava, sa jedinom idejom da pobuna prođe mimo njih, da ih borba zaobiđe, kaže reditelj Boris Liješević za novi broj Nedeljnika o predstavi „Lorencačo“, čije su se replike koristile i na građanskim protestima u proleću za nama.
On je za Nedeljnik govorio i o glumačkim i gradskim legendama koje su nas napustile u prethodnih nekoliko godina.
„Beograd mi se čini tužnim bez Đuze, Pere Kralja, Josifa Tatića, Jovana Ćirilova, Dragana Nikolića, Ljube Tadića… naročito bez Madžgalja i Glogovca, a tek bez Miše Janketića…“
Liješević se prisetio koliko je učio od Janketića.
„Radili smo predstavu ‘Peti park ili pravo na Grad’ i operu Isidore Žebeljan ‘Dve glave i devojka’ u kojoj je on bio narator. Svako jutro sam pre probe išao po njega. I jedva čekao da uđe u auto. Obasjala bi me svetlost, očinska toplina, duhovitost, vrcavost, iskustvo, snaga, Ljubav. U Budvi je, na jutro uoči izvođenja opere, pao i slomio ključnu kost. Na naš predlog da se vrati u Beograd odgovorio je: ‘samo u mrtvačkom kovčegu’. Bandažiranu ruku je zakopčao u košulju i igrao. Ne samo te noći. Iz Budve smo otputovali na Brione. Tamo nas je dočekao Rade Šerbedžija i studentima pričao o Miši i njegovoj ruci koja kad Miša izađe na scenu više nije slomljena. Jer Miša Janketić na sceni sija i u tome ne može da ga spreči ni slomljena ruka, ni fizički bol, ni starost, ni bolest. Dragi moj Mišo, nedostaješ mi.“
Ceo intervju sa Borisom Liješevićem čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kiocima od četvrtka, 27. juna. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
Marko
Citam ovaj clanak i ne znam kako i odakle da pocnem.... Nije samo Beograd tuzan bez legendi glumista, vec cela Srbija... Bivsa Juga mozda... Ne znam vec, sigurno cu zaboraviti nekog... Ali da krenemo iz pocetka.... Imao sam cast da upoznam, Predraga Ejdusa, Josifa Tatica, Gagu Nikolica, Boru Corbu... I jos neke nase legende... Cak sta vise imao sam cast da sedim sa njim za stolom, da sedim sa njima do jutra, iako tada klinac koji moze sin da im bude, pokazali su koje su ljudske velicine i legende i normalni ljudi. SVAKA CAST! Hoce da kazem da sada kada imam 40 godina... Nema tih velikih glumaca(Glogovac i Madzgalj pripadaju nekoj mladjoj generaciji), Nema vise Ckalje, Vujisica,Taska Nacica, Djuze,Bate Stojkovica.... I mnogih drugih velikana... Ja prosto ne znam da li se te velicine glumista radjaju.... Ili stvaraju....
veljko
Ljudi !!! nije što nema ovih veličina, nego što je grad duplo tužniji zbog Vesića, Mitrovića, SNS ovaca....