Izdavačka kuća Draslar Partner je objavila knjigu kratkih priča „Beogradski akvarel“, kolumnistkinje Ljubice Kubure.
„Beogradski akvarel“ je zbirka kratkih priča naslikanih nežnim bojama beogradskih proleća. Ono što je zajedničko svim junacima koji se pojavljuju pomalo zbunjeno na njenim stranicama, je strah od smrti, hrabrost u ljubavi i naposletku Beograd, u kojem žive, vole i pomalo umiru.
Poneko ubistvo, napadi hipohondrije, zaljubljenost, sve ono što biste možda videli da zavirite kroz prozor jednog solitera ili prizemne kuće na obodima grada.
Pred čitaocima su kratke crte iz svakodnevnog života stanovnika naše prestonice koje u sebi sadrže ne samo duh glavnog grada, već brojne predele i krajeve po kojima su koračali preci svih njegovih stanovnika, čije osobenosti tako udružene čine Beograd posebnim i nežnim, poput naslikanog akvarela.
Ovo su priče koje kao mozaik slažu kockice Beograda, ljudi, događaja. Priče o malim, velikim ljudima koje boje duh prestonice. Priče koje će se prepričavati i voleti.
Ljubica Kubura, biografija
Ljubica Kubura rođena je 29. januara 1988. godine u Beogradu, gde trenutno živi i radi.
Scenarista je predstave „Čovek u crvenom odelu“, koja je premijerno izvedena u Pozorištu Slavija 16. maja 2012. godine.
Do sada je napisala dva romana, koji čekaju da budu objavljeni, pa se može reći da je zbirka kratkih priča „Beogradski akvarel“ njena prva knjiga.
Autor je i mnogobrojnih kratkih priča, koje su nagrađivane na regionalnim i domaćim konkursima.
Ljubica Kubura piše kolumne za nekoliko domaćih portala.
Nikada ne popije kafu do kraja.
Hoda uvek u jednoj neispravnoj cipeli.
Počela je da se bavi pisanjem da bi nešto ipak uspela da kaže, a da je niko ne prekida.
Savršeni život za nju podrazumeva hodanje po brdima, ispijanje vina i vođenje razgovora o poenti života.
Dinarski tip ličnosti, i po Cvijiću i po opredeljenju.
Živela i u Skoplju. Naučila da razume, ne i da govori makedonski jezik. Neko vreme bila okružena lošim ljudima. Naučila da razume, ne i da priča njihovim jezikom.
U detinjstvu „ucenjivana“ knjigama. „Ukoliko pročitaš dvadeset knjiga, dobijaš kompjuter“.
Sa nepunih 12 godina počela da čita Dostojevskog. Od njega tada odustala i opredelila se za Čehova. Sada je naklonjena i jednom i drugom.
Rođena na isti dan kao Anton Pavlovič. Živi u nadi da to nešto znači.
Rođena na isti dan kada je umro Efraim Kišon. Živi u nadi da je datum nečije smrti podjednako važan kao i dan kada je došao na svet. Branko Miljković je došao na svet isti dan kao i ona.
Piše u muškom rodu. U ženskom gotovo retko, moglo bi se reći nikada. Evo jednog kratkog odlomka iz knjige:
„Ležala je na dušeku, na reci, polako odmičući od našeg malog splava i čitala je možda Čehova, a možda i Pasternaka, nisam u potpunosti siguran, a nisam mnogo ni mario. Sunce je grejalo njeno glatko telo koje je teško dobijalo mračnu boju njene prirode zbog koje smo godinama patili oboje nesmanjenim intenzitetom. Teško je bilo napustiti Savu, naš mali splav, žutog psa kojeg smo uzeli sa ulice i otići u susret nepoznatom, možda isto tako bolnom, a možda i srećnijem. Da sam znao šta me očekuje, lako bih preduzeo neočekivano. Šta će biti sutra to je malo ko znao, a taman kada sam počeo o tome da mislim Žuća bi zalajao, a ona se vraćala, plivajući sa dušekom u desnoj ruci. Uveče bi zalazilo Sunce, neki nepoznati ljudi našeg grada prolazili bi na svojim čamcima, iz daleka bi se čuo glasni smeh, a ona bi samo kratko rekla: „Kažu da će sutra padati kiša“.
Tagovi
