Fijasko u Avganistanu probudio je traume mnogih nemačkih vojnika koji su bili u misiji u toj zemlji. Veliki broj pati od psihičkih oboljenja, drugi su samo kivni jer misle da su njihove žrtve bile uzaludne, piše Dojče vele.
„Ne osećam se dobro“, kaže Dženi Bruns (36). Kao i svi u Nemačkoj, na vestima je gledala ulazak talibana u Kabul. Bruns je kao vojnikinja Bundesvera bila na severu Avganistana 2010. gde se brinula o pristupu pijaćoj vodi. Preživela je napade talibana, dok su oko nje drugovi i drugarice ginuli.
Kad se vratila u Nemačku, Bruns je razvila posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). To joj je donelo noćne more, nesanicu, napade panike. „Za tu misiju sam žrtvovala zdravlje“, kaže ona danas.
Sada je teško muči što su talibani očas posla poništili sve što su međunarodne trupe pokušavale da izgrade tokom dve decenije. „Trenutno se borim sa enormnim porastom broja flešbekova i nesanicom“, kaže ona. „Vidim krv, osećam vrelinu i ukus peska na jeziku“, dodaje Bruns, koja i dalje ide na terapije.
U tome nikako nije usamljena. „Propast međunarodne vojne misije vraća traumatizovane mnogo koraka unazad“, kaže nam Bernhard Drešer. On je sam triput bio u misijama na prostoru bivše Jugoslavije, a danas vodi Savez nemačkih veterana.
„Beskrajno tužna i besna“
Telefoni u tom savezu neprestano zvone otkako je Avganistan ponovo pao u šake talibana. „Postavljaju pitanje smisla: Da li je sve bilo uzalud?“, priča nam Drešer. Kaže, to je „oluja emocija“ koju doživljava veliki broj od ukupno 160.000 nemačkih vojnikinja i vojnika koji su se smenjivali u Avganistanu.
Drešer dodaje da osećaj da su sve lične žrtve bile uzaludne može uništiti sav napredak koji su veterani postigli uz pomoć terapija. Njegovi volonteri su spremni da najkasnije u roku od 48 sati lično posete svakog veterana koji ima potrebu da razgovara.
Dženi Bruns se takođe oseća bolje kada razgovara sa o svojim osećanjima ili zapisuje misli. Trenutno najviše oseća bes. Povlačenje trupa iz Avganistana smatra „sasvim preuranjenim“ i „nepromišljenim“. „To što talibani sada idu od kuće do kuće ostavlja me bez reči, beskrajno tužnom i besnom“, kaže ona za DW.
Ne vidi smisla u svemu što je rađeno. „Naravno da se pitam i da li je 59 nemačkih vojnika uzalud palo u Avganistanu?“
Obično se jave posle pet do sedam godina
Bilo je planirano da se o tome pokrene velika rasprava u Ministarstvu odbrane, da se okupe političari, stručnjaci i vojnici. No sve je otkazano zbog iznenadnog pada Kabula. Bruns se sada nada da će se uskoro nemilosrdno podvući crta i izvući pouke za druge misije, poput one koja traje u Maliju.
Prema Ministarstvu odbrane, prošle godine je kod 300 veterana koji su se borili u Avganistanu utvrđeno neko psihičko oboljenje. U tom ministarstvu za DW navode da se na njihov telefon, otvoren non-stop za traumatizovane veterane, ne javlja više ljudi nego inače.
Drukčije iskustvo imaju u Savezu veterana. Bernhard Drešer je uveren da će avganistanski fijasko još dugo pratiti Nemačku. „Po našim posmatranjima, obično traje pet do sedam godina pre nego što se ljudi jave i zatraže pomoć. To znači da će misija u Avganistanu stići do nas u još jednom talasu.“
Tagovi
