Bila je subota, devet sati ujutru, i od šest i petnaest kada je svanulo, kada je bilo dva stepena iznad nule, do devet sati se temperatura popela za tri stepena, dakle, na pet stepeni, iako je subjektivni osećaj bio da se temperatura spustila ispod nule, vlaga je bila velika, magla se provukla kroz blatnjave ulice i među musave zgrade ovog, uz sve pokušaje nove gradnje, oronulog grada koji se sada već ubrzano raspadao i urušavao, kao i drugi gradovi u državi, i dok je zapad propadao, krvave pripreme za kremiranje istoka su bile uveliko u toku, sever se topio i pretvarao u vodurinu, jedino se jug još nekako održavao priključen na aparate, Narator je bio na kontroli kod fizijatra i mrmljao za sebe u ordinaciji: „Dogegao sam se dovde u svom životu, i sad ne mogu da mrdnem, ne mogu da kažem da sam se mnogo trudio, jer da jesam, ubio bih se, i onda niko i ne bi pratio ove idiote, ovu raspalu porodicu i društvo koje hrli ka svom močvarnom dnu, iznad kojeg će jednog dana leteti komarci, i tu i tamo poneki vilin konjic, i ja imam neku, makar i besmislenu misiju, i to u ovom totalno sjebanom delu sveta. Ko zna, možda sam i prošao dobro u životu, iako tako ne osećam, subjektivnost je zajebana stvar, samozavaravnje je najveći ljudski problem.“ Tu je fizijatar rekao: „Dajte, ispružite ruku koliko možete, ne smeta mi vaše mrmljanje, ali učestvujte bar malo, imam još pacijenata.“ Onda je Narator rekao da nema mnogo vremena za terapiju jer žuri, kasni sa praćenjem debila koje inače prati, fizijatar ga je pogledao zbunjeno, ali šta da se radi, Narator je morao da obavlja svoj posao, bilo je devet sati ujutru i Fric je već ušao u trpezariju, odlučio je da uteši i malo zabavi Profesora, kao i da sa Poštarom popriča, jer je bilo očigledno da su obojica poprilično potonuli, kako se to uvek debilno napominje, iako je potonuće stanje koje je postalo konstantno, prava mera stvari u ovoj sredini, ali ipak, Profesor je i dalje brinuo zbog Kineza Lija, a Poštar je brinuo za sopstveno dupe, čak je devet poštara dalo otkaz u jednoj pošti na Novom Beogradu, i druge kolege su se spremale na isto, jedino se naš Poštar plašio i brinuo jer ništa drugo mu se zapravo nije ni radilo, i tako se suočavao sa pitanjem da li je on kukavica ili nije zbog toga. I tako su sva trojica sedeli za velikim stolom u trpezariji, pili su kafe i pušili, i Fric je rekao: „Oh, šta bih ja sada najradije? Je l’ to bilo pitanje?“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
