Bežali su od rata, sad beže od kriminala: Izbeglice iz Bosne napuštaju američki grad koji su oživeli

SENT LUIS, Misuri – Berizu Nukiću bile su potrebne dve godine pošto je stigao u SAD kao ratni izbeglica da pokrene posao.

Nukić je usput učio engleski dok je pokretao pržionicu turske kafe za Bošnjake koji je piju kao da je voda. Ubrzo je radnju pretvorio u poslastičarnicu, a potom je otvorio restoran „Beriks“.

Sve to u Bevo Milu, nekada ruiniranom delu Sent Luisa koji je brzo postao stecište onih koji sanjaju američki san. U ulicama oivičenim prozorima bez stakala gde je sve stalo, hiljade izbeglica sklonilo se od brutalnog etničkog čišćenja devedesetih puno planova.

Naučili su engleski, otvorili kafiće i frizerske salone i uneli život u ovaj kraj koji je postao poznat kao Mala Bosna.

Amer Iriskić (28) pamti selidbu u ovaj kraj 1998, kada je bio sedmogodišnjak, tri godine pošto je završen krvavi građanski rat u Bosni i Hercegovini, bivšoj republici nekada zajedničke države Jugoslavije.

„Ljudi su uvek bili napolju i bila je lepa atmosfera“, kaže. Njegovi otac i stric otvorili su mesaru u kojoj su prodavali jagnjetinu i teletinu koja je njihovim bosanskim mušterijama nedostajala u Americi.

Za Sent Luis, grad koji su stanovnici napuštali decenijama – od pedesetih do devedesetih godina broj stanovnika se prepolovio – priliv najveće grupe Bošnjaka izvan Bosne učinio je čudo. Prvi put posle nekoliko generacija, urbani narativ napuštenih kuća, propalih poslova i sve manje ljudi počeo je da se menja.

Ali nije potrajalo. Sent Luis se danas, poput nekih drugih gradova na Srednjem zapadu, bori sa stagnacijom ekonomije, zapuštenim školama i jednom od najvećih stopa ubistava u zemlji, a tokom poslednjih nekoliko godina, ljudi koji su pobegli od brutalnog nasilja iz svoje zemlje, ponovo beže u predgrađa.

Jedan od prvih ljudi koji su se sklonili iz Bevo Mila bio je Nukić koji je preselio svoj restoran. Iriskići su se takođe preselili na jug i otvorili mesaru u predgrađu.

Selidbi su se otad pridružili brojni saloni, krojači, mesari.

Situacija je slična u drugim američkim gradovima još od bebi-bum decenija dvadesetog veka. Posle masovnih premeštanja u predgrađa, ni velike investicije u urbane centre ne uspevaju da podignu broj stanovnika.

Iriskići su zadržali kuću u Sent Luisu i sada je izdaju, ali kažu da je naselje nastavilo da propada pošto su ga napustili.

„Kad god odem po kiriju, sve je gore“, kaže Iriskić. „Više nema dece koja šetaju i igraju se napolju.“

Na vrhuncu kasnih devedesetih i početkom dvehiljaditih, broj Bošnjaka, uključujući i one rođene u Americi, u Sent Luisu i okolini dostigao je 70.000, prema podacima dobrotvorne organizacije Međunarodni institut u Sent Luisu koja pomaže izbeglicama. Prema istim podacima, danas ih je manje od 50.000.

Iako je teško proceniti koliko je ljudi ostalo unutar granica grada, Ana Kroslin, direktorka instituta, navodi: „Ne bih bila iznenađena da su u pitanju stotine, a ne hiljade ljudi.“

Većina onih koji su otišli u predgrađa kažu da Mala Bosna nije nestala; samo se promenila. Nukić iznajmljuje prostor Bošnjacima koji drže sopstvene lokale. Dve kuće niže je „Lemay Meat“ gde je porodica Iriskić otvorila svoju drugu mesaru i prodavnicu. U istoj zgradi je i bosanska osiguravajuća kuća. Preko puta je banka koja opslužuje Bošnjake, a niže niz put je i džamija.

Sent Luis je u potrazi za strategijom koja će južni kraj grada učiniti atraktivnim mestom za život za nove stanovnike, odakle god da oni dolaze. Državna škola u ovom kraju pre dve godine ponovo je akreditovana, a primenjuje se i novi plan za suzbijanje nasilja.

Projekat obnove vredan 12 miliona dolara u toku je od prošle godine.

„U ovim krajevima, za razliku od severoistoka zemlje ili Kalifornije, morate da ubedite ljude da je kul ideja da, ne samo da tu povremeno borave, već da tu i žive i odgajaju decu“, objašnjava Filip Kasinic, direktor diplomskog programa na međunarodnim studijama migracija na Gradskom univerzitetu u Njujorku.

„To podrazumeva promene u američkom načinu razmišljanja koje traje već pola veka“, dodaje Kasinic.

Piše MELINA DELKIĆ

© 2019 The New York Times