Bezbijeve bebe, poslednja noć u Beogradu i jedan Šekijev promašaj: Šest decenija i tri godine od tragedije koja je uništila i vaskrsla Junajted

Da nisu bili tako mladi i nadahnuti snovima, da nisu jedva izvukli bod posle tri gola prednosti, da to nisu uradili baš u Beogradu, da nisu noć proveli u Mažestiku i Skadarliji sa crveno-belim kolegama, da nisu, nadasve, bezbrižno usnuli u sred praska – opet bi tragedija bila nemerljiva. A jesu. Bili su najtalentovaniji u Britaniji, a kad si najtalentovaniji na Ostrvu onda si i izvan granica planete. Bili su samouvereni na poluvremenu, a Mat Bezbi je mislio da će moći u miru da puši lulu i uživa do kraja utakmice. Pa su se jedva odbranili. Bili su svu noć veseli i zajedno sa čitavom svitom Crvene zvezde pili su i disali Beograd te pozne zime. Bili su i ostali zauvek, iako su desetkovani tog dana za večnost.

U Minhenu, 6. februara 1958. godine.

Pisali su o tragediji fudbalskog kluba Mančester junajted i snimali filmove o tome mnogi i sve češće to čine. I treba tako. Ragnar Lohtbrok u jednoj od scena „Vikinga“ viče na svoje saborce da će zauvek ostati priče i kada njih ne bude i kada svi poginu u boju. Tako i biva. Jedino priče ostaju, a neke od anegdota iz tog ranog februara pre 63 godine nikada ne mogu biti previše puta ispričane.

Jedna od najupečatljivijih, priča je crnogorskog novinara i diplomate Bata Tomaševića koji je sećanja na let od Beograda ka Mančesteru zabeležio u svojoj knjizi „Orlov krš“.

„Let do Minhena u povratku je protekao mirno, bez uobičajenog trzanja i propadanja. Sedeo sam kraj prozora i prvi put gledao snegom pokrivene, oštre vrhove Alpa. Sletanje naše leteće tvrđave na aerodrom proteklo je bez teškoća. Avion je lagano dodirnuo pistu, dugo zasipao raskvašenim snegom prozore i stao. Jedna od stjuardesa nas je obavestila da će avion sada da uzme gorivo, a mi ćemo za to vreme moći u zgradi aerodroma da se osvežimo na račun kompanije. Desetak minuta kasnije se preko zvučnika ponovo oglasila stjuardesa, pozivajući putnike nazad u avion. Svi smo posedali na svoja mesta. Pogledao sam kroz prozor. Padao je krupan sneg svuda unaokolo. Usledila su dva pokušaja da uzletimo, ali bez uspeha. Dva puta smo se vraćali u zgradu. Pred treće uzletanje buka motora koja uvek naglo raste, s povećanjem brzine, odjednom se smanjila kao da su mašine iznenada izgubile snagu. Onda se zvuk motora promenio i mi smo počeli da se rušimo. To rušenje, posle sam saznao, trajalo je pedeset i tri sekunde. Meni je izgledalo kao celi život od rođenja do smrti. Avion je pao na krov kuće, eksplodirao. Mene je eksplozija izbacila zajedno sa sedištem 130 metara dalje. Kad sam udario o zemlju na meni više nije bilo ni obuće, ni odela. Bio sam sav u krvi, ali živ, sa povređenom kičmom, slomljenim kolenom, isečen po licu i telu. Hladan februarski sumrak, jauci preživelih, nepomična tela do malopre veselih ljudi – sablasan prizor. Krv me zaslepljivala i gušila, nisam mogao da se pomerim. Ispred mene je ležalo izlomljeno telo stjuarda Tomija. Prepoznao sam ga samo po uniformi. ‘Nisam platio viski’, prekorih se. Pored su protrčavali fudbaleri. Uspaničeno su dozivali Mata Bezbija. Onda je stigao neki kamion u koji su nas trpali, i mrtve i ranjene zajedno. Pored mene su bili Bobi Čarlton, Rej Vud, Hari Greg i Denis Vajolet. Raspitivali su se za kolege, posebno za Bezbija. ‘Nikada više u svom životu neću ući u avion, makar me to koštalo fudbalske karijere’, govorio je inače ćutljivi Bobi Čarlton…“

Tako je Tomašević rečima oživeo sećanja na tragični februar.

Igrači „Crvenih đavola“ svojim su rezultatima iz pepela podigli čitav klub. Onaj koji se zakleo da više neće u avion, bio je glavni čovek tog vaskrsenja.

Onaj koga su svi nakon nesreće tražili, ser Mat Bezbi, bio je i ostao glavni čovek čitave istorije kluba.

Šest decenija i tri godine nakon nesreće, čini se da je borba za titulu u Engleskoj rešena. Peharu su najbliži oni Crveni za koje je Bazbi igrao, ne oni koje je trenirao. Ipak, teško da Bezbi gleda utakmice ove sezone. Klub koji je stvorio, ne liči ni na šta, a nekmoli na sebe. 

On često, ali posebno na ovaj dan, svake godine, sedi sa Džefom Bentom, Edijem Kolmanom, Dankanom Edvardsom, Markom Džonsom, Dejvidom Pegom, Tomijem Tejlorom, Lijamom Velanom i Rodžerom Bernom, mladim, lepim i nepromenjenim. To je Mančester Junajted i danas. Jer, kako to sat na limenom zidu Old Traforda i pokazuje, vreme je za njih stalo tog šestog februara.

Sedi sa njima i Šekularac i danas će drugu godinu zaredom, svom drugu za jednu noć i čitav život, Tomiju Tejloru, prepričavati koliko je puta sebe prokleo što nije bolje šutirao pred kraj utakmice u Beogradu. Da je postigao gol, igrala bi se majstorica i nikada ne bi sleteli u Minhen.

Priče. Na kraju samo to i ostaje. I tragedija. Da nisu bili tako mladi i nadahnuti snovima, da nisu jedva izvukli bod posle tri gola prednosti, da to nisu u radili baš u Beogradu, da nisu noć proveli u Mažestiku i Skadarliji sa crveno-belim kolegama, da nisu, nadasve, bezbrižno usnuli u sred praska – opet bi tragedija bila nemerljiva. A jesu.