Ko je pandur iz „Munja“ u pravom životu, kako je upao Dule Savić, zašto nisu znali da „imaju hit“: Sve tajne snimanja kultnog filma

Beograd 2000. godine. Proleće.

Sloba je još na vlasti. Narodnjaci još nisu provalili kokain. Nikola Đuričko je još uvek klinac, a i Sergej Trifunović, a i Boris Milivojević, a i Glogovac. Jedna kancelarija na Vračaru, sređena po uzoru na opremite-svoje-kancelarije oglase, prilično je aktivna. Povremeno baš smrdi na cigare. Već tada, u toj kancelariji od dvadesetak kvadrata, izvesno da je da će film Munje objediniti sve, od Joneska do heroina.

U tom trenutku, režiser Radivoje Raša Andrić iza sebe ima jedan igrani film – Tri palme za dve bitange i ribicu. Srđa Anđelić, Mjehur Ubica, radio-legenda svoje epohe, iza sebe ima sve i svašta. Sad sa Rašom radi na scenariju novog andergraund filma. Pisanje od početka ide lako. Raša sedi za stolom i kuca, a Srđa šeta po sobi. Znaju se oni odranije. Sad rade na Munjama. Srđa ne očekuje da će film napraviti čudo u bioskopima. Ne očekuje ni Raša. Za film imaju para kao žaba dlaka, ali nije to problem. U Anđelima, tada poslednjem generacijskom filmu, svirali su Vampiri, a u Munjama će svirati Eyesburn. Računaju da bi zaista bilo smešno očekivati da jugoslovenska masa pohrli na hc-punk fazon.

Beograd 2001. godine. Negde u gradu.

Dragan Bjelogrlić kao producent iza sebe ima Lepa sela lepo gore i rekordnih 720.000 gledalaca. Bijelin film ušao je u istoriju domaće kinematografije kao film sa najdužim aplauzom publike na premijeri. Sergej Trifunović živi sa ortakom. Iza sebe ima svašta, ali najvažnije u tom trenutku, ima premijeru Munja. Film čija odjavna špica u Sava centru nije počašćena šablonskim dugim aplauzom publike. Nego skandiranjem i hukom brutalne decibelaže, kakva se uglavnom da naći na fudbalskim utakmicama, u retkim prilikama kada padne gol.

„Gotivan vam je film“, kaže Bjela Sergeju. „To će da vam pogleda sto soma ljudi.“ Sergej kolači oči. „Evo, hoćeš odmah sad da se kladimo da će Munje da vidi 300.000 ljudi? Evo u soma.“ „Tih… Trista hiljada…“ I klade se oni. U hiljadu maraka.

U naletu bioskopskog prikazivanja, Munje je videlo oko 600.000 gledalaca. Te 2001. godine, jugoslovenska kinematografija je, pored bolivudske, bila jedina domaća kinematografija koja je u bioskopima tukla Titanik nekim domaćim filmom.

Beograd. Jul 2015. Vračar. Redakcija Nedeljnika.

„Petnaest je godina od snimanja filma Munje. Tačno početkom jula 2000. godine pala je zadnja klapa. Mogli bismo da ih malo vratimo u to doba.“

Glogovac, Đuričko, Milivojević – hoće. Sergej je oduševljen idejom okupljanja, ne tako oduševljen podatkom da je prošlo već petnaest godina. Raša Andrić je u Zagrebu, ali hoće. Srđa – hoće. Kako bismo odredili vreme i mesto okupljanja, dogovaramo se da napravimo grupu na Viberu. Lakše je da se svi uskladimo na četu.

Sergej kuca: „Ja sam na probi svaki dan do 21h. Sve posle toga može. Idem iz grada 7. jula. Raša: „Ja se vraćam 7. verovatno. Ako mi se ne pomeri put, organizujte se bez mene. Ja ću se već nekako uključiti u priču.“ Srđa: „A gde je Cvija? Da njega nije bilo, ničeg ne bi bilo.“

Zoran Cvijanović ne samo što je izneo ulogu drogiranog Deda Mraza i bio jedan od producenata filma, već je bio i čovek koji je, u jesen 1999, Srđu Anđelića ubedio da je scenario koji ima u rukama budući veliki hit i da mora biti snimljen što pre. Ipak, ovog puta, ništa od Cvije.

Sergej kuca: „Da nije umro? Za Rašu znam da je poginuo prošle godine, kad je pao s kruške. Ali su ga oživeli kabalističkim metodama na Zapadu.“ Boris Milivojević se pridružuje grupi. Ne piše ništa. Izgleda da mu ne radi aplikacija. Nikola Đuričko se takođe pridružuje: „Ja putujem u Prag. Takav mi je horoskop. Možemo da se iskombinujemo drugačije?“ Naravno, možemo. Đuričko je za ovih petnaest godina postao ozbiljan oženjen čovek i otac. Sergej: „Šta si u podznaku?“ Đuričko: „Pijanino.“ Sergej: „Tebi sad venera ulazi u harmoniku. A štimung ti je retrogradan. Čuvaj se vlage.“

Dogovor je da se svi okupe u nedelju u 22 časa. Sergej Trifunović predlaže splav. Kaže da je mirno i da je rakija domaća. Takođe, predlaže da na splav dođe gliserom, pa da se tokom večeri svi provozaju rekom. Glogovac: „Rakija na vodi.“ Srđa: „Raspad. Završićemo na Đerdapu.“

Nedelja. 21.10h. Negde u gradu.

„Prerano je krenulo zagrevanje. Ljubim, ljubim“, stiže poruka. Dakle, Glogovac ne dolazi. Tačno na vreme, kopnenim putem na splav stižu Boris i Srđa. Par trenutaka kasnije, zaista na gliseru, pojavljuje se i Trifunović. „Šta kažete da svi prvo naručimo po jednu dunju i neku finu klopu?“

Vanvremenska i vanprostorna zona „koordinatnog sistema konfuzije“. Zapravo sećanje. Tačno dvadeset godina od premijere jednog kultnog generacijskog filma.

„Scenario Munja pravili smo kao niz skečeva za jednu novogodišnju emisiju. Između skečeva trebalo je da idu muzički spotovi“, počinje Raša Andrić, režiser. „Iz nekog razloga, ko bi se sad tačno setio, projekat je propao. Nekoliko godina kasnije Mjehur je došao na ideju da od novogodišnje emisije koju nismo snimili napravimo film.“

„Nudili smo to okolo“, priča Srđa Anđelić Mjehur. „Nudili smo ga lagano. Malo odustanemo, pa se posle četiri meseca opet setimo. Išli smo po advertajzing agencijama da tražimo novac za projekat. Manje-više, uglavnom su nas ložili. Ništa se nije dešavalo. Onda je došao neki novembar, bilo je baš muljavo vreme. Srećem Cviju na ulici. Kažem: ‘Imam jednu priču. Kao neko zezanje po gradu.’ Zainteresovao se i tražio mi da pročita scenario. Već sutradan me je zvao da pita da li sam normalan. ‘Ovo je hit. Hajde da snimimo ovo’, rekao je preko telefona.“

Tako Cvijanović ulazi kao glavni producent, zajedno sa Milkom Josifovim. „Ja sam i dalje mislio da će to biti mali andergraund film za malu publiku“, priča Andrić. „Milko je bio uveren da ćemo da pokidamo u bioskopima. Strašno sam se plašio da će doživeti razočaranje kad film bude videlo malo ljudi. Dobar mi je prijatelj, a uleteo je na Cvijin nagovor bez zazora u taj blesavi projekat.“

„Lik Gojka Sise godinama me je pratio. U vojsci, komandir daje komandu: ‘Jedinice mirno!’ Onda vidi mene i krene: ‘Naj…ćeš. I ti ćeš na…bati'“

— Nikola Đuričko

---

Kad je reč o kastingu, početna ideja Raše Andrića i Srđe Anđelića bila je da se za Munje ne angažuju profesionalni glumci, već isključivo prijatelji, ortaci i prolaznici. Ta ideja ipak je promenjena. „Mjehura i mene su u to vreme malo nervirali glumci, jer svi mnogo glume“, objašnjava Raša. „Hteli smo da film bude bez glume. Da sve bude onako, normalno. Onda je došao Milko sa – za mene, u tom trenutku – sumanutim mišljenjem da imamo hit. Mislio sam da je lud. Milko je tražio da angažujemo profesionalne glumce. Našli smo se na sredini: pola glumci, a pola ortaci. I muzika u filmu je trebalo da bude totalni andergraund. Tu smo se našli na pola andergraund totalni, dakle demo snimci, a pola i dalje andergraund bendovi, ali ne demo.“

Sergej je odmah bio logičan izbor za lik Popa. „Ja sam od prvog čitanja scenarija verovao da će Munje razvaliti“, objašnjava Trifunović.

„Na premijeri, publika je skandirala kao na fudbalskoj utakmici, ali distribucija po bioskopima je prvo išla mršavo“, priseća se Raša. „Ispostavilo se da je u početku bilo malo gledalaca, jer mi nismo imali novca za reklamu. Polako, od usta do usta pročulo se za film. Posle mesec dana krenulo je ludilo.“

„Da Raša sprema film po Srđinom scenariju, čuo sam od Borisa“, kaže Nikola Đuričko. „Teško mi je palo što me nisu zvali. Mi smo bili donekle ekipa. Radili smo zajedno Oko moje glave, rok top-listu i prilično se dobro zezali. Kad sam pitao Rašu zašto mene ne zovu za film, rekao je da su uloge već podeljene i da je ostao samo jedan lik negativca. Na čitajućoj probi stvar je funkcionisala. Razumeo sam taj lik i mogao sam da ga igram. Hteo sam da ga začinim malom govornom manom. Zapravo, trebala je tom liku neka neprijatnost u glasu koja će ga činiti odbojnim. Moja profesorka matematike iz srednje škole imala je takvu jednu verbalnu karakteristiku. Probali smo. Svima se dopalo. Lik Gojka Sise godinama me je pratio. U vojsci, komandir daje komandu: ‘Jedinice mirno!’ Onda vidi mene i krene: ‘Naj…ćeš. I ti ćeš na…bati.'“

U prvoj podeli, Zoran Cvijanović nije trebalo da igra Deda Mraza već policajca. Uloga Deda Mraza primarno je bila namenjena Branku Đuriću. „Hteli smo da napravimo foru o bosanskom izbeglici koji guta pilule, i deli ih kao paketiće“, priseća se Sergej. „Ali Đuro nije mogao.“

Lik Deda Mraza, koji usred noći obija apoteku i stondiran se pridružuje ekipi, nastao je u vreme kad je scenario pripreman u vidu skeča za novogodišnji program. „Kad smo rešili da radimo film Munje, razmišljali smo šta ćemo sa Dedom“, objašnjava Srđa. „Onda sam rekao Raši: ‘Znaš kako, Deda Mraz ne zna gde se nalazi. Niko ne zna gde se nalazi u toj zemlji! Deda Mraz je negde zalutao kao i svi ostali. April ili Nova godina, njemu je svejedno.'“

„Postoji scena kad Deda Mraz ulazi u naša kola“, seća se Sergej. „Sav je onako lud od tih lekova, i kreće da priča kako nas svi snimaju. Tu nabraja: ‘Snimaju nas sateliti, NASA, CIA, Vatikan, Turci…’ U originalnoj verziji on je na sve to dodao: ‘i Šešelj’. To je bilo neko Srđino kreativno zafrkavanje. Umro sam od smeha kad sam to čitao. Žao mi je što je ispalo.“

„Verovatno me je Raša zvao za film“, priča Boris Milivojević. „Kad sam prvi put čitao scenario, bio mi je totalno prirodan, smejao sam se, kao da čitam priču o nekim klincima koji se ponašaju onako kako bih se i ja privatno ponašao u tim godinama. Mi smo tad svi bili mladi glumci, ali nismo bili toliko mladi kao likovi koje smo tumačili.“

„Ja sam se plašio da sedim sa Sergejem u kolima, dok on stvarno vozi. Molio sam da mu ne daju volan“

— Boris Milivojević

---

„Lik pandura, kog igra Gloga, nastao je po uzoru na jednog mog ortaka iz tog vremena“, govori Srđa. „Imao sam ortaka koji je bio u rezervnom sastavu policije u vreme kad su mobilisali sve žive. Dobio je policijsku uniformu i stalno je zujao po gradu. Tako je ulazio u klubove i naručivao disk-džokejima pesme. Umeo je da kaže: ‘Šta je? Nema ni vutre?’ Odlazio je kući razvaljen. Samo skine šapku. Nažalost, na kraju je zaglavio sa heroinom. Lik pandura njim je inspirisan.“

Ekipa je potragu za devojkama koje će igrati Lolu i Katu prihvatila ozbiljno. Dve glavne ženske uloge bile su namenjene devojkama koje se ne bave glumom profesionalno. Organizovani su veliki kastinzi po Beogradu i Novom Sadu. Na kraju, Maju Mandžuku otkrio je Zoran Cvijanović, dok je Milicu Vujović pronašao Sergej Trifunović. Bukvalno na ulici.

„Vozio sam se tridesetkecom. Samo sam ugledao neka neverovatna dva oka“, priča Sergej. „Nikad pre toga nisam startovao devojku u autobusu. Milica i ja postali smo vrlo dobri prijatelji. Kad nam je trebala devojka za lik Lole, bio sam sto posto ubeđen da je ona savršen izbor.“

„Na kastingu je trebalo da izgovore neku repliku tipa: ‘Ćao, hoćeš piće?'“, objašnjava Srđa. „To je strašno teško. Svi glume, a ne treba da glume. Milica je došla i bila u fazonu: Eee ‘oćeš piće? Rekao sam: ‘To je ona!'“

Jednu od prvih scena u Munjama ekipa je snimila u Srđinom stanu, to jest u sobi u kojoj su on i njegov brat odrasli. „Moja keva je ona što viče: ‘Perem, peglam, vi spavate do podne…’ Kao u crtanom filmu, vide joj se samo noge“, priča Srđa. „Uopšte joj nije bilo teško. Ceo život nam je to ponavljala.“

„Kad nam je trebalo svetlo za snimanje, gospodin Ljuba Tadić nam je otvarao prozor svog stana i palio nam svetlo da bismo imali za snimanje“, prisetio se Sergej. „Onim otmenim glasom samo bi rekao: ‘Važi, deco.’ Njegov prozor se vidi u sceni sa početka filma, u kojoj Mare, kog igra Boki, i Pop, kog igram ja, obijaju ćaletov auto koji posle neće da upali. Taj auto je stvarno bio krš koji nije išao. Vukli smo ga.“

„Kad smo mozgali o filmu, tražili smo neki film koji bi mogao da nam posluži kao inspiracija“, priča Srđa Anđelić. „Raša i ja smo se tad setili Lukasovih Američkih grafita. To je priča o klincima koji se po nekom američkom gradiću voze celu noć. Zapravo, pokušavaju nešto da smuvaju, jer sutra idu u veliki grad na koledž. Došli smo na ideju da Munje napravimo kao road movie, ali u četiri ulice, jer ovi naši klinci iz filma, s takvim automobilom, ne mogu da odu nigde. Poruka je bila da u Jugoslaviji ne možeš da napraviš road movie, jer nemaš benzina, ne rade kola, klincima roditelji ne daju ključeve…“

„Sergej tada nije znao da vozi, a imao je scene vožnje“, priseća se Raša Andrić. „Uspeo je da se sudari sa vučnim vozilom, iako su bili vezani tvrdom rudom. Drali smo se na njega celu noć. Posle je snimao u Americi film u produkciji Spajka Lija. Glumio je taksistu. I tamo je slupao auto. Posle nam govorio da smo seljaci, jer smo se drali na njega, a američka ekipa je bez reči dovezla drugi auto.“

„Ja sam se plašio da sedim sa Sergejem u kolima, dok on stvarno vozi. Molio sam da mu ne daju volan“, kaže Boris. „Nimalo nije lako glumiti i voziti. Moraš da budeš koncentrisan na glumu, a i na vožnju. To su stvari koje treba mnogo da se vežbaju. Iskukali smo da nas vuku.“

„Nikad me automobili nisu zanimali u životu“, ubacuje se Sergej. „Nabavio sam dozvolu kasnije, ali nikad nisam bio jedan od onih koji su jedva čekali da napune 18 da bi vozili.“

Snimanju filma prethodile su velike čitajuće probe. U kancelariji na Vračaru, okupljala se kompletna glumačka ekipa, zajedno sa scenaristom. Dijalozi su isprobavani i korigovani na licu mesta. „Samo sam u Munjama imao tako ozbiljne čitajuće probe“, reći će danas Sergej. „Pripremali smo se kao za pozorišnu predstavu. Kad se rade filmovi, niko ne organizuje tolike čitajuće probe. Dolazili smo svi ujutru u 10. Probali smo, vežbali. Ozbiljno se burgijalo. Posle proba, nas glumce su slali na drum&bass žurke. Išli smo da se zezamo sa tim klincima, da osetimo tu muziku, doživimo tu atmosferu. Mnogi misle da su te replike bile improvizacija u hodu.“

„Mi smo mnogo mozgali na tom filmu, ali smo svesno išli na to da sve naše mozganje sakrijemo“, objašnjava Srđa Anđelić. „Hteli smo da napravimo jedan naizgled spontan film. Pritiskali su nas filmovi tih godina, tako eksplicitni o krizi i ratovima. Po gradu, tada se dešavao haos. Naročito nakon što su studentske demonstracije pukle, heroin je eksplodirao po gradu. Nisu se navlačili samo klinci, navlačili su se i ozbiljni ljudi, od po trideset ili četrdeset godina. Naš tekst je u prvoj ruci bio znatno teži. Pisali smo ga pod uticajem težine koja nas je pritiskala. Vremenom, tekst se isprofilisao. Kroz rad obložili smo ga ležernošću i pozitivom. Smatrao sam da, kad jednu tako ozbiljnu temu obradiš preterano eksplicitno, sve ispadne banalno. Okupilo se njih pet glumaca koji toliko dobro glume da ne glume. Oni su sakrivali glumu. Kada vidiš Sergeja i Milicu Vujović u zajedničkoj sceni, ti nemaš osećaj da je ona naturščik. Iza svega toga stoje ozbiljne pripreme, koje smo mi u filmu krili. U filmu postoji scena u kojoj Mare i Pop, onako smoreni, ostali su bez kinte, ostali su bez trake, nemaju ribe, naglas razmišljaju da li da probaju heroin. Boki i Sergej ležerno su prešli preko te priče. Svaki deseti glumac pogodio bi tu vibraciju kao oni. Na tu, tako tragičnu repliku o heroinu, publika se u bioskopu smejala.“

„Deda Mraz ulazi u naša kola. Sav je onako lud od tih lekova, i kreće da priča kako nas svi snimaju. Tu nabraja: ‘Snimaju nas sateliti, NASA, CIA, Vatikan, Turci…’ U originalnoj verziji on je na sve to dodao: ‘i Šešelj’. To je bilo neko Srđino kreativno zafrkavanje. Umro sam od smeha kad sam to čitao. Žao mi je što je ispalo.“

— Sergej Trifunović

---

„Smejanje znači prepoznavanje“, objašnjava Sergej Trifunović. „To je ono što se uči na dramaturgiji. Ljudi se smeju onome što je istinito.“

„Sećam se opažanja jedne voditeljke sa Radija B92“, dodaje Raša Andrić. „Ona je tvrdila da postoje dve verzije filma. Kako je rekla, jedna verzija je jako smešna, a druga je vrlo tužna. Nama je to bio dokaz da smo uspeli u onome što smo želeli – da film ima dva nivoa. Prvi nivo Munja je smešan i vidljiv. Tu se govori o mladim ljudima kroz njihove probleme, fore i načine razmišljanja. Drugi nivo prikazuje sudbinu jedne tužne generacije u jednoj tužnoj zemlji. Podzeman je i tragičan.“

Film Munje ostaće upamćen i po moćnim epizodama koje su, naizgled, pale s neba. Igor Brakus, koji još nije otkrio Tviter, u jednoj od prvih scena Munja direktno u kameru energično citira Joneska. Svetislav Basara, pojavljuje se na svega nekoliko sekundi, što je bilo sasvim dovoljno da sočnom psovkom, sve sa špricom u veni, otera glavne junake dođavola, kako bi oni mogli da nastave dalje. Basaru je u film doveo Sergej Trifunović. Basara mu je kum, krstio je Baneta Trifunovića. Nešto posle te žurke, s neba je u film upao i Dule Savić.

„Čekao sam bus usred dana“, priča Sergej. „Nije ga bilo, i ja bacim prst. Samo vidiš: Vuf! Stvaraju se ispred mene velika bela kola. Unutra sedi frajer, vremešan ali frajer, sa rejbankama. Drži ruku na volanu. Dule Savić! Sedi zavaljen, kao iz filma. Kao Belmondo. Ja oduzet, pitam ga: ‘Idete li možda do grada?’ Stanica puna ljudi. On onako stoji, ne mrda ruku sa volana, i samo namigne. Sedam u kola, i ne kreće vožnja nego let. Zaustavlja nas pandur koji je verovatno hteo da nas ubije. Onda shvata: Dule Savić! Dule ih je još kao i izgrdio jer mi strašno žurimo, pošto ja kasnim na predstavu. Pritom, dva po podne je. Kakve predstave, kakva čuda? Odemo mi. I tako. Taj osećaj smo posle pokušali da ponovimo na filmu. Ali nije tako namignuo.“

„Scenu u kojoj Sergej i ja pričamo sa Duletom snimali smo bez Duleta“, objašnjava Boris. „Na dan kad je zakazano to snimanje, Dule se izvinio jer su mu došli neki gosti. Ne zna čovek šta je snimajući dan. Pritom, Sergeju se približava prvi dan snimanja u Njujorku, mi snimamo sam kraj filma.“

„Snimili smo taj kontraplan tako što smo Boki i ja gledali u prazno“, objašnjava Trifunović. „Dule je snimio svoje drugog dana.“

„Na premijeri, nijedna Duletova reč se nije čula u sali“, priseća se Srđa. „Kako se pojavio u kadru, krenulo je vrištanje, aplaudiranje i skandiranje. To je trajalo i trajalo.“

„Svi koji smo radili na tom filmu imali smo isti entuzijazam i istu ideju. Baš se uživalo“, priseća se Srđa. „Ljudi nisu hteli da se raziđu. Iza kamere, stajale su ekipice s pivom. Sve te žurke bile su prave žurke. Ljudi su dolazili iz grada kod nas na provod. Kupili smo ljude sa ulice za potrebe snimanja stalno. Zvali smo po imenicima redom. Glavna fora je bila: ‘E, nemoj da popiješ to pivo. Treba nam za scenu.’ Ipak, ma koliko da je to bilo jedno veliko uživanje za sve nas, nikad niko na snimanje nije došao nepripremljen.“

Danijela Vranješ u film je takođe upala slučajno. „Ja sam tada snimala drugi film i svratila sam na set“, priča Danijela. „Njih je ispalila neka autentična cura iz osamdesetih, pa su me pitali da uskočim. Raša je bio skeptičan pošto lik te žene nema uopšte veze sa mnom, ali smo rešili da probamo. Iza kamere je stajao Sergej Trifunović i na setu mi držao mali čas filmske glume, jer sam u tom trenutku snimala dva filma, a nisam imala pojma. Sećam se da mi se sve vreme vrtelo u glavi od cigare koju sam pušila kao da pušim travu. Ja ni cigarete ne pušim. Trifunović je zaslužan za to što je ta epizoda tako dobra.“

„Mnogi toga nisu svesni, ali svaki film, i svaka predstava u sebi nose svoj proces“, objašnjava Sergej Trifunović. „Tako je sa svim stvarima u životu. Tako je i sa novinama koje pravite. Ta energija koja je vladala u Munjama, taj odnos koji je producent imao prema svima nama, to poverenje, rad sa prijateljima, vrlo je retko. Tako treba da se radi. Moj veliki bag je to što sam svoj najbolji i svoj najdraži film snimio relativno na početku. Moj najbolji film je, po mom mišljenju, Ubistvo s predumišljajem. Moj najdraži film je definitivno Munje. Skoro smo radili film Mali Budo. Rekao sam da mi je bilo divno i da smo se zezali skoro kao na Munjama. I jesmo se zezali. Ali nije bilo kao na Munjama. Munje se nikad neće ponoviti.“

Ponedeljak. Oko tri ujutru. Nasred reke.

Tokom noći, družini koja je provela veče u prisećanju na neka davna, zabavnija i neizvesnija vremena pridružilo se još par njih. Kako je bilo šteta da novi Sergejev gliser celo veče provede vezan za splav, svi u nekom trenutku donose sasvim logičnu odluku da se otisnu na reku. Lagana plovidba brzo prerasta u pun gas. Za živo čudo, splavovi su mirni, bez narodnjačkog zavijanja. Čuje se samo mašina koja reže talase. Milina.

„Imam samo signalno svetlo, da ostali čamci znaju da sam tu“, objašnjava Sergej dok vozi. „Nemam reflektore. Vidi se dovoljno dobro i kad se udaljimo od gradske rasvete. Mesečina je dovoljna.“

Kad je tako, rešavamo da odemo dalje od drečavih neonskih svetala. Miris drveća koje okružuje reku već počinje da se oseća. Nema nigde nikoga. Sergej ne ispušta ručicu za gas, ali se svečano okreće ka nama. Kao da ima nešto što želi da podeli sa svojom posadom: „Ljudi, ‘ladno više nemamo goriva!“ Usred reke, po mrklom mraku, gliser se polako zaustavlja. „Pa, ono… Pusti neku muziku…“

Piše: Miljana Nešković