Bibi bira Stefanik i Trampa: Približavanje starom partneru koji je otkazao nuklearne restrikcije Iranu

Dva najvažnija odbrambena zvaničnika u ratnom kabinetu izraelskog premijera – ministar odbrane Joav Galant i bivši načelnik vojnog štaba Beni Ganc, danas otvoreno ukazuju na to da „Netanjahu vodi Izrael u ponor, odbijanjem da sastavi plan za civile u Gazi“.

Čini se, kako tvrde njih dvojica, da Netanjahu, umesto toga, razmišlja o dugoročnoj vojnoj okupaciji palestinske enklave.

Ganc je rekao da će napustiti vladu ako se do 8. juna ne bude znao jasan plan.

Izraelski premijer je posao radikalan akter, koji potkopava ključne interese Sjedinjenih Država i arapskih saveznika, i na neki način čini uslugu Iranu, piše kolumnista magazina The New York Times, Tomas Fridman.

„Iran je, uz pomoć svojih saveznika, Hamasa i Hezbolaha, naneo veliku štetu Izraelu, počev od 7. oktobra, kada je ubijeno i proterano na hiljade Izraelaca sa zapadnih i severnih granica zemlje. Na taj način, na jevrejsku državu bačeno je svetlo i pažnja čitave svetske javnosti, a Iran je postao nuklearna sila i naveći imperijalista u regionu. Osim što efektivno kontroliše četiri arapske države, ta zemlja je manje izolovana nego što je ikada bila. A sve to, desilo se za vreme Bibijeve vlasti“, piše dalje Fridman.

Kada su u pitanju palestinske vlasti u Gazi, Netanjahu dobro zna koliko one sarađuju sa izraelskom vojskom, ali i bezbednosnom službom Šin Bet, kako bi zadržale bar neki uticaj na Zapadnoj obali. S druge strane, Izrael bi dosta koštalo kada bi sam morao da se brine o bezbednosti Palestinaca na Zapadnoj obali, ili o zdravstvu, obrazovanju, bankarstvu i ostalim ključnim stvarima.

Uprkos svemu tome, Netanjahuovi krajnje desničarski koalicioni partneri ipak pokušavaju da anektiraju Gazu. A zašto ih on podržava?

Razlog je, pre svega, to što glasovi i podrška tih ljudi mogu da ga zadrže na funkciji, i sačuvaju od zatvora, u slučaju da bude osuđen za korupciju.

Što je najgore, Bibi odvraća Izraelce od ideje da u Gazi može postojati bilo kakva vlast Palestinaca, koja je alternativa Hamasu, a legitimna je. Tu se učitava njegovo verovanje da su Hamas i Fatah isti.

A sam Netanjahu, sve to radi po nalogu jevrejskih ministara kojima je dao neviđena ovlašćenja u svom kabinetu. Najuticajniji među njima su ministar finansija Bezalel Smotrič i ministar nacionalne bezbenosti Itamar Ben-Gvir.

„Moramo da se vratimo u Gazu! Vraćamo se kući, u Svetu zemlju“, uzvikivao je Ben-Gvir na maršu povodom Dana nezavisnosti Izraela koji je proslavljen prošle nedelje. Netanjahu mu, naravno, nije ništa, niti rekao, niti ga je prekorio.

„Ono što je bitno, moramo da podstaknemo dobrovoljnu emigraciju stanovnika Gaze“, nastavio je Ben-Gvir.

Nije on jedini koji ima takve stavove, i Netanjahuov novi vojni sekretar, navodno je napravio celcijati plan, bez ičijeg nadzora i saradnje, kojim naglašava da „Izrael treba da trajno upravlja Gazom, i to vojnom administracijom“.

Galantovo nezadovoljstvo je prošle nedelje kulminiralo. On je jedina osoba u Netanjahuovoj partiji Likurd koja je javno izrazila protivljenje. Prošle nedelje, održavo je javni govor, bez dozvole premijera, i rekao da „od oktobra od Netanjahua traži plan kako će se vladati Gazom, nakon što Hamas bude demontiran“, ali da „nije dobio nikakav odgovor“.

„Bez takvog plana, preostaju nam samo dve loše opcije: vladavina Hamasa u Gazi ili izraelska vojna vlast“, dodao je Galant.

Međunarodni akteri skreću pažnju na to da će normalno stanje posle rata u Gazi, biti jedino ostvareno ako palestinski entiteti, pod nadzorom međunarodne zajednice, uspostave alternativu Hamasu.

Galant nije pomenuo učešće palestinskih vlasti, ali ga nije ni isključio. Ali je Netanjahu,  s druge strane, jasno rekao: „Gaza neće biti ni Hamastan, ni Fatahstan“. Fatah je stranka predsednika Abasa.

Izraelski organizacioni psiholog Viktor Fridman, kaže da Netanjahu prećutno pristaje uz ekstremnu desnicu, kako bi očuvao svoju koaliciju.

„Jedno od objašnjenja jeste da ekstremna religiozna desnica, na njega projektuje mesijansku sliku, koja odgovara njegovoj viziji da je pozvan da spase Izrael i jevrejski narod. Njegov plan je potpuna pobeda i povratak Jevreja na to područje“, dodaje psiholog.

Bajdenov tim je mesecima tražio od Netanjahua da napravi plan za Gazu posle rata, koji bi uključivao palestinsku i arapsku kontrolu nad tom teritorijom i dugoročni plan za demilitarizaciju tog područja.

Međutim, tokom meseci pregovora američkog i izraelskog lidera, čini se da je došlo do njihovog blagog razilaženja.

Netanjahuova parlamentarna većina, dala je u nedelju izuzetnu čast republikanskoj kongresmenki i ženi koja ima pretenzija da postane podpredsednica Donalnda Trampa, Elis Stefanik, da se obrati u Knesetu. Stefanik, koja nema nikakvu spoljnopolitičku funkciju, kritikovala je američkog predsednika i hvalila Trampa.

A ako se osvrnemo na 2015. godinu, piše Fridman, i momenat kada je Obamin tim zaključio nuklearni sporazum sa Iranom, kojim je nametnuo inspekcije i ograničnja toj zemlji, po pitanju zaliha obogaćenog uranijuma, videćemo da se tokom godina mnogo šta promenilo. I to zahvaljujući Bibiju.

Pomenutim sporazumom, Iran je smanjio svoje zalihe obogaćenog uranijuma na procenat od 3,67 odsto, što je daleko manje od onoga što je potrebno za bombu (90 odsto čistoće).

Netanjahu se ogorčeno protivio protiv sporazuma, iako su ga najviši izraelski zvaničnici podržavali.

Nakon Trampovog dolaska na vlast, počelo je Netanjahuovo zdušno lobiranje za prekidanje ovog sporazuma. Tramp je to i učinio u maju 2018. godine.

Bibi je očigledno računao na činjenicu da će Tramp, ako izađe iz sporazuma, i nastavi sa obogaćivanjem uranijuma, razneti nuklearne objekte te zemlje. Iako se to desilo – ni SAD ni Izrael nisu bili spremni da napadnu tu zemlju.

Prema izveštajima Rojtersa od prošlog meseca, Iran sada obogaćuje uranijum do 60 odsto čistoće i ima dovoljno materijala za dva nuklearna oružja (prema definiciji Međunarodne agencije za atomsku energiju). Tako da je, piše NYT, trenutak kada će Iran proizvesti atomsko oružje, pitanje dana.

Ovo je jedan od najvećih fijaska za globalnu bezbednost svih vremena.

Izrael bi dobio globalni legitimitet jedino kada bi se obavezao da sarađuje sa novoformiranom palestinskom vlašću, i kada bi organizovao palestinsko-arapske snage koje bi upravljale tom teritorijom.