Sa manje od deset godina počela sam da jašem u Konjičkom klubu Beograd. Nadimak mi je bio Žabac zato što sam uvek sedela s nogama raskrečenim u slovo W. Joja, moja sestra od tetke, i ja u zamenu za jahanje đubrile smo štalu, držale deci časove i hranile i lonžirale konje. Može se reći da sam tako naučila šta znači razmena dobara. Volela sam hipodrom jer sam volela da provodim vreme sa životinjama. A gde ima konja, uvek ima i pasa i mačaka jer jedno ide uz drugo.
Tamo sam naučila da koristim lopatu i vile, da pretrpam kolica balegom i slamom a da mi se ništa ne prospe, da u rukama nosim dve kante vode ili na leđima jedan džak kukuruza. Tamo sam postala snažna devojčica i tamo sam imala snažne drugarice. Grickale smo kukuruz i nismo se plašile dečaka. Kada smo padale, nismo govorile da se čeličimo jer smo osećale kao da smo već od čelika. Tu sam nabudžila vokabular rečima koje nigde drugde nisam mogla da čujem: manila, kolan, kamašne, ular, pocedlica… Reči koje sam kasnije poput šifri vešto koristila kada smo igrali asocijacije, koje niko nije umeo da pogodi, osim nas, starih konjušara. Znale smo napamet fore i fazone svakog konja. Koliko je i kako je koji konj zajeban.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
