Najveći strah Bila Gejtsa je da će njegov mozak „prestati da radi“. Tako makar kaže u novoj trodelnoj dokumentarnoj seriji na Netfliksu „Inside Bill’s Brain: Decoding Bill Gates“. Njegova žena Melinda kaže da je Bil „multiprocesor“: dok čita, uporedo procesuira nešto drugo. „To je haos!“, kaže Melinda smejući se glasno, haos poput onog u onom jeftinom stanu u kojem su Bil i Pol Alen došli na ideju da osnuju Majkrosoft. Pokojni Alen je i sam govorio kako je Gejts umeo da doslovno zaspi za tastaturom, a potom se promeškolji i nastavi gde je stao.
Dokumentarac, otuda valjda, počinje rečima: „Bil ne spava danima i piše kodove“, i nastavlja se pričom o njegovom hapšenju u Albukerkiju kada je imao 22 godine – zbog brze vožnje. Njegova izražena sposobnost da se snažno usredsredi ume da bude problem, ali je to najvažnija ravan na kojoj nas dokumentarac upoznaje sa mozgom Bila Gejtsa – da je njega u poslu teško, skoro nemoguće pratiti.
Bil Gejts je, u neku ruku, poznatiji kao jedan od najbogatijih ljudi na planeti, umesto kao nekakav briljantni um, nasuprot Stivu Džobsu koji je smatran utelovljenjem genija. Novi dokumentarac upravo pokušava da makar zaviri u nepregledne dubine Gejtsovog mozga i ono što je obeležilo njegov život: vođenje tehnološke kompanije Majkrosoft čiji je jedan od suosnivača, na dovoljno temeljan način, u nedostatku adekvatnijeg opisa, da ga je Amerika tužila za monopol, i „drugi akt“ – ambiciozna filantropija i bavljenje kanalizacijom u zemljama Trećeg sveta. Fondacija koju je pokrenuo sa Melindom važi za najveću privatnu fondaciju u svetu. Pored toga, o Gejtsu saznajemo i fun facts koje odaju utisak da je od krvi i mesa, mada ga u isto vreme mistifikuju dalje kao genija koji ima čudne navike: nikada ne doručkuje, njegovo omiljeno jelo je hamburger, a omiljene životinje su mu psi. Takođe, da jedva čeka novu sezonu „This Is Us“.
U sporu koji je 19 američkih saveznih država i nekoliko desetina pojedinaca vodilo protiv Majkrosofta, Gejts je proglašen krivim za monopol i pokušaj njegovog učvršićavanja i širenja. Sudija Tomas Penfild Džekson tada je Gejtsa proglasio „opsesivnim monopolistom“, ali se šuškalo da je „čovek od sto milijardi dolara“, kako su Gejtsa često nazivali, uspeo da pridobije opoziciju tadašnjeg predsednika Bila Klintona / republikance, a jedva trećina Amerikanaca bila je saglasna sa sudijom Džeksonom.
Magazin Tajm je tada pisao da američki mediji i javnost baš ne znaju kako da se postave prema prvom čoveku najveće virtuelne imperije na svetu. Jednom ga tretiraju kao biznis-maga, drugi put kao okrutnog monopolistu spremnog da prekrši sve zakone zarad većeg profita, onda kao nežnog supruga i oca…
Ako je to ono što pamtite o Gejtsu, onda će vas zanimati flešbekovi iz njegovog adolescentskog života. Druga epizoda počinje baš tako: „Bil je na zadatku. Mora da otkrije misteriju kompjutera PDP-10. Ali odrasli ne žele da podele izvorni kod sa 13-godišnjim Bilom.“
To je jedna od mnogih avantura u koje se upuštao sa Polom Alenom sa kojim će kasnije osnovati Majkrosoft; njih dvojica „zajedno hrabro idu tamo gde niko ranije nije bio“. (Ovog puta u kontejner, doduše.)
Gejtsov odnos sa Alenom je takođe važna nit: od toga da je Alen taj koji mu je otkrio magiju čipova, preko onoga kada ga je prvi put napio i kada o njemu govori kao o starijem bratu koji ga kvari, do trenutka kada je Gejts imao 22 i kada su se sastali da napišu operativni sistem za prvi komercijalni mikrokompjuter na svetu.
Alen je brzo po osnivanju Majkrosofta napustio kompaniju prvenstveno zbog zdravlja, mada je bila svojevrsna javna tajna da je nezadovoljan atmosferom u kompaniji.
„Često sam bio oštar prema njemu. Bilo je nezgodno, bio sam njegov šef, onda ga pozovem i kažem mu da radi napornije“, ispričao je Gejts, na neki način priznavši da su istinite one priče da su se između njih isprečile Gejtsove opsesivne navike u poslu. U nekom trenutku su popravili odnose, čak i Melinda prepričava kako su provodili večeri zajedno smejući se nekim starim anegdotama, ali na pitanje da li žali zbog načina na koji je njegova veza sa Alenom završena, on pravi dugu pauzu. Zvao je Pola i rekao mu da ga voli, ali ga nije video pre nego što je preminuo.
Teza dokumentarca je, čini se, da je Gejts sav fokus preusmerio na humanitarne izazove. Nikolas Kristof, reporter Njujork tajmsa koji je pisao o nedostatku čiste vode u zemljama Trećeg sveta, inspirisao je fondaciju da pođe u drugom smeru, baš u vreme kada su Bil i Melinda dobili prvu ćerku. Gejts ističe da tri miliona dece svake godine umre zato što nema čistu vodu, a Kristof u razgovoru sa autorima dokumentarca naziva svoj tekst „najvažnijim koji je ikada napisao“ upravo zato.
Gejts priznaje da percepcija da je on tehnofil koji veruje da tehnologija može da spase sve(t) nije pogrešna: Fondacija Gejts primenjuje satelitsko snimanje visoke rezolucije, algoritme i kompjutersku moć da zabeleži i analizira detaljne mape u Nigeriji. Jedna stvar je iz toga sasvim jasna: verovatnoća da se oboli od dečje paralize veća je na obodima političkih područja.
Filantropski impuls je u njega usađen dok je bio dete. Jedna od Bilovih sestara kaže da je njihova majka bila član odbora nekoliko organizacija, a Gejts kaže da je posedovala vrednosti koje je komunicirala veoma jasno. Bil je kao dete bio buntovan i asocijalan, a iako je sa majkom bio vrlo blizak, taj odnos je komplikovalo njegovo ponašanje; Meri Gejts ipak je — kako epizode odmiču, to biva sve jasnije — odigrala ključnu ulogu u njegovom razvoju funkcionalnog člana društva. Način na koji o njoj priča možda najbolje ilustruje taj kompleksan odnos i to koliko mu ona fali, mada ni u jednom trenutku eksplicitno to ne kaže osim kada na pitanje koji mu je dan u životu bio najgori kaže: „Dan kada mi je umrla majka.“
Među arhivskim snimcima i razgovorima sa Gejtsovim prijateljima prikazane su i druge dirljive uspomene i lična sećanja, povratak našoj zajedničkoj istoriji, ali i nova, odlučna perspektiva naše kolektivne budućnosti.
Gejts na pitanja o sebi odgovara pažljivo i promišljeno, kao da odoleva iskušenju da obrazuje sopstveni mit, i ističe da je u njegovom životu uvek bilo važnih ljudi — i to mahom žena — koji su mu pomogli u prelomnim trenucima.
„Inside Bill’s Brain“ otkriva ono čime se Gejts bavi(o), od prozaičnih stvari (poput čitanja) do onih izuzetno važnih (pronalaženje načina da se eliminiše smrtnost od izlečivih bolesti), ali, suprotno onome što obećava naslov serije, ne otkriva previše o tome kakva je Gejts suštinski osoba, i možda će se deo gledalaca razočarati što je toliki deo posvećen dobrotvornom radu. Ipak, valja imati na umu da je režiser Dejvis Gugenhajm sklon da film upotrebi kao platformu za društvena pitanja, kako je činio u „An Inconvenient Truth“ o Al Gorovim pokušajima da podigne svest o klimatskim promenama i „He Named Me Malala“ o nobelovki iz Pakistana i borkinji za prava žena.
Ipak, uprkos pristupu koji je Gugenhajm imao, u njegovom istraživanju Gejtsovog života ima nečeg gotovo hladnog i medicinskog; Gejts prečesto deluje proračunato i bezosećajno kao i kompjuteri sa kojima je proveo život. U njegovom slučaju to čak i nije nikakva mana, naprotiv: suočen sa smrću majke, Pola Alena i prijatelja iz detinjstva Kenta Evansa, Gejts govori odmerenim tonom i osećanjima barata iz racionalnog ugla, u jednom trenutku čak opisuje kako je plakao na sahrani; on uvek ostaje pribran i smiren, ali na način koji bi se očekivao od matematičkog mozga. Neko se negde našalio da Gejts pati u algoritmima i to zaista deluje tako, kao da ne uspeva da procesuira i verbalizuje emocije na uobičajen način.
To da je Gejts genije bilo bi jasno i da nema prijatelje i kolege koji će govoriti kako on brzo i mnogo čita – 150 strana po satu, kažu – i da je sa kim god priča o bilo čemu on superioran; jasno je po načinu na koji govori o svom životu, o svojoj karijeri i o tome kako rešava probleme. Ovakvi biografski dokumentarci uglavnom za cilj imaju da humanizuju svoje subjekte, ali je u ovome jasno stavljeno do znanja da Gejts ne percipira svet kao drugi ljudi. Možda je onaj njegov kolega u pravu kad kaže da je njegov mozak kao Excel tabela. Ipak, na pitanje ko je zaista Bil Gejts možda će morati da odgovori neki drugi dokumentarac.
Tagovi
