Teško je zamisliti neki od kultnih filmova bez legendarne glumice Mire Banjac. Jedna od poslednjih velikih glumica svedok je sudbine srpskog filma i pozorišta. Kažu da ima preko tri stotine uloga, ali ona na to kaže da je „to prosto zatvoreno“, i da se „ne vraća i ne čačka po toj karijeri“. „Ona je tu tolika-kolika je, zapisana, rečena, i to je to. Sve ono što sam radila i što vredi je ono što će zapamtiti drugi. Ja više nemam ni šta da kažem…“, rekla je u razgovoru za Nedeljnik.
Povod za razgovor je projekat Jugoslovenske kinoteke i kompanije Vip mobile, „Vip kinoteka“, pokrenut sa ciljem da klasici jugoslovenske kinematografije, koji su proglašeni za nacionalno kulturno dobro od velikog značaja, ostanu sačuvani u vrhunskom kvalitetu slike i tona za ponovno prikazivanje na domaćim i međunarodnim festivalima. Ovoga puta na redu je „Balkanski špijun“, film koji je proglašavan našom najboljom komedijom na IMDb. Ovaj dugoročan projekat, kako su nam rekli u Vipu, jeste odgovor na potrebu da se najbolji domaći filmovi sačuvaju zahvaljujući procesu digitalizacije. Ostvarenja koja su obuhvaćena procesom digitalne restauracije u prvom ciklusu su: „Ko to tamo peva“, „Kad budem mrtav i beo“, „Specijalno vaspitanje“, „Miris poljskog cveća“, „Maratonci trče počasni krug“, „Lepota poroka“, „Varljivo leto ’68“, „Nacionalna klasa“, „Petrijin venac“ i „Tri karte za Holivud“, dok je drugi ciklus projekta počeo premijerom digitalne verzije filma „Ljubav i moda“.
Šta čini taj film „Balkanski špijun“ bezvremenim?
Deluje mi sasvim savremeno, nimalo zastarelo, naprotiv, mislim da je to jedan vrlo dobar filmski prosede. Naravno, imali smo velika zadovoljstva, tri velika razloga. Prvo, to što je za kamerom, pored reditelja Božidara Nikolića, bio i Duško Kovačević. On je bio jedna vrsta reditelja supervizora. Drugo, to je taj veliki predložak. Gotovo sve naše drame ili komedije koje idu sa velikim predloškom su fantastične, to je gotovo pravilo. I treće, posrećila se jedna sjajna ekipa. Sjajna što se svi odlično poznajemo. Tu je Bata Stojković, glavni glumac, Bora Todorović, Sonja Savić, ja… To je porodica. Nažalost, od toga nema više nikoga, sem mene. Tu su od glumaca koji još rade i Branka Petrić, Cvija… Ali nekako se posrećilo da smo svi bili kao jedna porodica i da se jako dobro znamo. A ja sam bila vrlo iznenađena što sam uopšte ušla u tu podelu…
Zbog čega?
Zbog toga što sam ja gledala predstavu u JDP-u i meni se predstava jako dopala. Branka Petrić, koja je igrala ovu moju ulogu, bila je vrlo dobra, međutim, shvatila sam i objasnili su nam da film ima neke druge zahteve, neka druga viđenja. Ali sam bila vrlo srećna što sam našla jedno svoje mesto u toj porodici i u tom filmu, koji je za mene i u mojoj karijeri zapisan crvenim slovima.
To je sad i film koji vole razne generacije. Možete li da zamislite da se pravi rimejk?
Nikada ne kažem „mi smo ranije tako i tako…“ Treba da prođe neko vreme, glumac sebe neguje tolike godine. Ja, Bogu hvala, skoro osamdeset godina radim. Imam 90, ali radim sedamdeset-osamdeset godina.
Rekli ste da vas to jedino održava, taj rad i da ne možete bez glume?
Jeste. Ja jedino želim da budem negde korisna, da budem u društvu svoje porodice glumaca. Ja nisam osoba koja sedi i čeka da dođe taj kraj. Taj kraj će neminovno doći, a ja sam za njega spremna, ali čovek mora raditi na sebi, čovek mora da se sporazume sa svojim godinama, da se sporazume sa vremenom u kojem je i da se tome prilagodi. Naravno, i da pomogne sam sebi, da starosti ono što joj pripada i da joj ne oduzme ono što joj ne pripada.
Kad se vratimo na film, po čemu pamtite samo snimanje?
Ono što posebno pamtim jeste Sonja Savić, koja je već tada bila zvezda. Ona je tako bila uplašena, ona me je molila: „Miro, hajde da ja dođem kod vas, da mi radimo te dijaloge.“ Što mi se nikada nije dogodilo, da je jedan glumac hteo da sarađuje na taj način. Ne znam što je bila uplašena, ali je dolazila da probamo. I meni se to jako dopalo, to nešto govori o ličnosti. Da ona hoće da to bude dobro, da veruje da u kontaktu sa mnom to može odlično da uradi, i uradila je.
Po čemu pamtite Batu Stojkovića?
Pamtim jednu veliku snagu. Bata je taj koji je uvek bio remorker, koji je uvek vukao sve, zaista ogromnom energijom. Pamtim ga i po velikom zalaganju za taj tekst.
Uvek se nekako poredi Duško Kovačević kao savremeni Nušić. Imate li utisak da ljudi različitog doba imaju slične mane, pa je tako ta sumnjičavost ostala odlika ovog društva?
Komedija je, u stvari, ono „čega se stidim“. Komedija pokazuje ono čega se mi privatno stidimo, karaktere i sl. Duško Kovačević je uhvatio svoj narod u letu i on ide uz njega… prosto ga prati i zapisuje.
Stalno se govori da nam zauvek odlaze veliki glumci. Kako vam izgledaju novi mladi glumci?
Imamo jednu dobru mladu generaciju, radila sam sa njima, to su sjajni ljudi, vaspitani. Možda su samo previše zamoreni jer mnogo rade, na tri-četiri televizije, mnogo se troše, umesto da čuvaju tu svoju snagu za neke važnije stvari.
Tagovi
