„U jednom neslavnom državnom periodu, ta naša zlatna medalja, ali i sve ono što je usledilo, bili su svojevrsni okidač osećanja. Ne samo lep i značajan momenat, već nešto poput olakšanja, katarze, da smo posle svega, sa početka devedesetih prošlog veka, tih teških vremena, ipak, živi. Da ima i nešto lepo.“
Ovih nekoliko rečenica kojima se Žarko Paspalj priseća čuvenog finala Evrobasketa u Atini, od kog se danas navršava tačno 28 godina, odjekuje jednom rečju. Katarzom.
Prkošenjem sankcijama i uzdizanjem iznad svih zala koja su početkom te nesretne decenije s kraja dvadesetog veka pustošila i mrcvarila ovo već dovoljno izmrcvareno podneblje. Pobedom u inat sankcijama, u inat propuštenim Olimpijskim igrama ’92, u inat svakom od desetina hiljada razularenih grčkih navijača u OAKA areni i njihovoj podrugljivoj pesmi kojoj se na kraju više i nisu smejali.
A i kako bi? Reprezentacija Jugoslavije srušila ih je na krilima Bodiroge prvo u grupi, pa onda šest pobeda kasnije i u polufinalu. Maestralne nastupe kroz čitavo prvenstvo Jugoslavija je krunisala zlatnom medaljom, pobedivši u finalu Litvaniju rezultatom 96:90.
Zatrpavši litvanski koš sa 41 poenom (od toga nestvarnih 9/12 za tri), Aleksandar Đorđević bio je jedan od najzaslužnijih za pobedu.
„Takvu utakmicu treba da igraš onako kako si celog života sanjao da želiš da igraš. Čitaš situaciju na terenu. Išlo je sve kako treba, slušala me je ruka na tom meču, ali ni sam nisam mogao da verujem da sam postigao toliko poena. Bilo je tu igrača koji su isto odigrali sjajno i koji su nas vodili do pobede, kao naprimer Saša Danilović koji je postigao 23 poena“, rekao je Đorđević jednom prilikom.
Pre 28 godina, kada se Jugoslavija čitavoj Evropi popela na glavu, mesto za trećeplasiranu ekipu bilo je prazno; reprezentativci Hrvatske napustili su pobedničko postolje.
Legendarni Duda Ivković prisetio se te situacije u razgovoru za Nedeljnik 2017. godine.
„Čuli smo u svlačionici Stojka Vrankovića kako kaže: ‘Sad je momenat da napustimo postolje.’ Bili su u svlačionici pored nas. Ali ne bi to Stojko rekao bez političke direktive.
Meni je to bilo smešno. Sama ta Atina 1995. i čuveni balkon, o tome sam mnogo puta govorio, uspostavili smo to u vrlo teškim uslovima.
Završava se utakmica, mi smo u hotelu ‘Karavel’. Napravljena je tako napeta atmosfera koju je formirao Košarkaški savez Grčke. Dva puta smo ih pobedili. Posle utakmice dolazi mi žena, gotovo prebijena u publici, posle sveg tog proglašenja. Ostanemo mi prisebni i naravno, te noći nema spavanja.
Ostali smo Kića, Željko, Vesko Barović i još neko društvo, sedimo kod tog šanka u ‘Karavelu’, već takoreći sviće. I vidimo hrvatsku ekipu kako gotovo na prstima idu, valjda su imali rani avion. Kažem ja: ‘Šta je, bre, purgeri, dođite ovamo na piće, šta se šunjate…’ Niko se nije javio.“
Neko je po velikim takmičenjima, nakon te Atine nastavio da se šunja.
Nekom se smučila pesma koju je sam spevao.
A jedna cela država, u katarzi je pevala: „Sad si uz’o trofej Paspalje, Paspalje, Paspaljeeee“.
Za istoriju.
Tagovi
