Bilo jednom u Holivudu: Kventin Tarantino, poslednji čovek koji pravi filmove

Imala sam devet godina kada sam prvi put gledala „Kill Bill“ i premda sam bila premala da shvatim da je Tarantinov odnos sa ženama ako ne problematičan, a ono makar vrlo misteriozan, bila sam potpuno uverena da on mora da je bio sumanuto zaljubljen u Umu Turman (što se, na kraju, ispostavilo kao tačno).

Prvi deo sage o Beatriks Kido gledala sam ravno 17 puta, a onda se pojavio i „Kill Bill Vol. 2“ svega godinu dana kasnije i ja sam definitivno postala svesna da je Tarantino u mom životu makar koliko i jedan Fante.

Kventin Tarantino je definitivno i izvesno najbolji režiser modernog filma, možda upravo zato što su njegovi filmovi savremeni na potpuno
nekonvencionalan
način: u njima je sve
starinsko, svaki je omaž špageti vesternima koji odavno nisu u modi i svaki je
amalgam referenci na pop kulturu i kultna ostvarenja, a možda najpre zato što Tarantino nije
pretenciozan

Nikad nikome za rukom nije pošlo da do kraja dokuči da li Tarantino priča (krvave, baš krvave) bajke, jesu li to pokretni stripovi? („Kill Bill“ izvesno jeste), da li se on to zafrkava ili misli ozbiljno (to ni danas niko ne zna), kako uspeva da bude tako ironičan i slikovit i nostalgičan, i kako mu uvek uspe da se prevaziđe.

Delovalo je da je „Inglourious Basterds“ vrhunac njegovog umeća i stvarno je bilo teško zamisliti da će ikada snimiti nešto bolje (mada je tako izgledalo i kada je dovršio „Kill Bill“), ali se onda dogodio „Django“ i osvojio svet, a onda „Hateful Eight“ koji nije preterano oduševio ni najtvrdokornije Tarantinove fanove, i taman kad je ličilo da mu već ponestaje inspiracije, snimio je „Once Upon a Time in Hollywood“ i oduvao i najgrđe skeptike. Kventin Tarantino je definitivno i izvesno najbolji režiser modernog filma, možda upravo zato što su njegovi filmovi savremeni na potpuno nekonvencionalan način: u njima je sve starinsko, svaki je omaž špageti vesternima koji odavno nisu u modi i svaki je amalgam referenci na pop kulturu i kultna ostvarenja, a možda najpre zato što Tarantino nije pretenciozan.

„Once Upon a Time in Hollywood“ je delom takođe nastao na nostalgiji, naročito nostalgiji prema klasičnom dobu holivudskih filmova.

Film jasno potcrtava kraj te klasične ere: godina je 1969, ono vreme kada je svaki iole važan filmski studio u problemu dok pokušava da drži korak sa promenama, i Tarantino je u film smestio i onaj događaj koji se smatra krajem toga doba, ubistvo trudne Šeron Tejt i još četvoro ljudi u kući Romana Polanskog.

„Once Upon a Time in Hollywood“ nazivaju Tarantinovim najličnijim filmom, mada je ta tvrdnja upitna pošto, iako film zaista više otkriva o samom Tarantinu nego o Holivudu, ne može se sa sigurnošću tvrditi da u njemu ima više tarantinovske estetike nego u, na primer, „Inglorius Basterds“ ili kultnom „Kill Bill“. On nosi jednako melanholije i inteligencije kao i svaki prethodni, jednako je autentičan i glumci jednako dobro igraju – bolje nego što su ikada.

Tarantino ima neverovatan dar da odabere glumce za svoje filmove. Ne samo da Leo Dikaprio i Bred Pit savršeno pašu jedan drugome, nego potvrđuju ono da Tarantino ulogu i piše za glumce; on svakako zna šta Bred Pit može posle uloge Alda Rejna.

Možda nikada neće napisati nove „Natural Born Killers
“ ili „From Dusk till Dawn“ koji su pucali od njegovih
infantilnih fiksacija i maštarija i benignih
perverzija, i možda će zaista snimiti još samo jedan film, ali bi Tarantino, to je izvesno, mogao da bude čovek koji će nas vratiti filmu. Jer je novi
Tarantinov film kao Hanzova katana – može da se meri samo sa drugim mačevima Hatorija Hanza

Tarantino je uvek umeo da svojim glumcima dopusti da budu zvezde. Tako Bred Pit i Leo i ovde briljiraju, što pojedinačno, što zajedno, nižu se epske scene (kakvih ima samo u Tarantinovim filmovima) što se utiskuju u pamćenje gledaoca zanavek, kao ono, pa ko to može da zaboravi, kad Uma Turman u onom žutom odelu izvuče katanu i svima je jasno da jakuze O-Ren Iši nemaju nikakve šanse. Ko može da zaboravi scenu u kojoj Beatriks Kido u snegu skalpira O-Ren Iši, istinsku antiheroinu, ili onaj strip o njenom detinjstvu kad joj krv njene zaklane majke kapne na čelo dok se krije ispod kreveta.

I Uma Turman nigde nije bila lepša i snažnija nego kao krvava nevesta u „Kill Bill“, Kurt Rasel nigde nije bio veća faca nego kao Stuntman Mike (iako svi tvrde da mu je kultni status obezbedio Karpenter), niko (ko nije gledao Ali Mekbil) ne bi znao ko je Lusi Liu da nije postala Tarantinova osvetnica. Džon Travolta jeste prvo igrao u „Briljantinu“ i „Groznici subotnje večeri“, ali se u trenutku kada mu je Tarantino ponudio ulogu Vinsenta Vege u „Pulp Fiction“ (pošto je Danijel Dej Luis odbio) već bio opasno zaglavio u popularnom smeću poput „Look Who’s Talking“ i može da zahvali Tarantinu što ga je nakratko makar vratio na pravi put. Džejmija Foksa su ljudi znali po ulozi slepog Reja Čarlsa, a pošto smo se sprdali s njim posle uloge u „Dream Girls“, Foks je ponovo dokazao da je vrsni glumac tek u „Djangu“. I za to, takođe, može da zahvali Tarantinu. Bez Kristofa Volca i Semjuela L. Džeksona ne može da prođe film i mada je Volc igrao u filmovima Pola Andersona, Polanskog, Terija Gilijama, Tima Bartona, Sema Mendeza i Roberta Rodrigeza, dilema je uvek da li je bolji kao Hans Landa ili dr King Šulc. O Majklu Medsenu da ne govorimo. (Onaj kadilak u novom filmu inače stvarno pripada Medsenu i to je isti onaj koji Medsen vozi u „Reservoir Dogs“! Takođe, „Once Upon a Time in Hollywood“ je prvi Tarantinov film u kojem lik Majkla Medsena ne umire.)

televizija je ubila zlatno doba Holivuda, i možda su
striming platforme filmu
zadale skoro smrtonosni udarac, ali bioskopi nikada nisu bolje radili niti su velike franšize ikada bolje
zarađivale, a Tarantino najzad nema – ako je ikada i imao – konkurenciju, pošto su se svi drugi veliki režiseri povukli na striming
platforme ili prešli na serije

Leo Dikaprio je konačno dobio tog svog Oskara pošto je u „Povratniku“ jeo žive svinjske džigerice, ali je istinski briljirao kao robovlasnik Kelvin Kendi u čijem je posedstvu Djangova žena Brumilda i, konačno, kao Rik Dalton. Jer Tarantino stvara zvezde. I odlazi i dalje od toga — njegovi filmovi su ljupka dramatizacija moći određene sorte glumaca.

Zato je „Once Upon a Time in Hollywood“ omaž izgubljenom dobu osrednjih drama za odrasle: da su glumci iz pedesetih i šezdesetih samo zadržali svoj ponos, da se vremena nisu tako naopako promenila, da ključevi kraljevstva nisu predati slobodnim misliocima i dekadentima šezdesetih, Holivud bi – a i čitav svet – bio bolje, srećnije i bezbednije mesto. (Ogorčenost s kojom Klif i Rik izgovaraju „hipi“ valjda najbolje ilustruje tu hostilnost.)

„Once Upon a Time in Hollywood“ je i svojevrsno ljubavno pismo izgubljenom dobu kinematografije koje, naizgled nesmotreno i potpuno nesvesno, glorifikuje belog glumca na račun svih drugih. Tarantino nije politički korektan, ili makar to nisu njegovi junaci koji gotovo po pravilu izgovaraju rasističke uvrede i „Once Upon a Time in Hollywood“ ni po tome nije izuzetak. Sve je uvek obavijeno pitkim humorom, kao ono kad Rik shvata da mu karijera odlazi dovraga i na parkingu udara u plač, a Klif mu dodaje naočare za sunce i govori mu: „Nemoj da te Meksikanci vide kako plačeš.“

U filmu, Šeron Tejt je barbika koja doslovno pada na dupe da zabavi Dina Martina i iako su na Tarantina osuli drvlje i kamenje što Šeron Tejt nije predstavljena kao feministička ikona valjda, što nije osnažena žena, što je preterano seksualizovana i ništa više od bombshell persone koja je bila na filmskom platnu, o tome kako je biti žena u Tarantinovom filmu možda najbolje govori naslov u Njujork tajmsu „Šeron Tejt je žena u Tarantinovom filmu. Komplikovano je“.

Tarantino se ne bavi Šeroninim pokušajima da je shvate ozbiljno (možda se na neki suptilan način dotiče toga u onoj sceni kada je prodavac karata za film u kojem ona igra ne prepozna na ulazu u bioskop), niti dubljim implikacijama o tragičnoj sudbini prelepe glumice, već je predstavlja kao ideju i osećaj, gotovo savršenu, idealnu ženu, što je retkost za njega, svi njegovi likovi su fundamentalno oštećeni na ovaj ili onaj način, bez obzira na pol.

Kada se na kraju filma iz slušalice začuje glas Šeron Tejt, Tarantino kao da joj daje priliku da se javi iz te alternativne stvarnosti u kojoj nema mesta zlu, iz drugog sveta u kojem joj se ništa nije dogodilo i ostala je večito lepa i srećna.

Tarantino nije uspeo da bilo koji svoj film pozicionira žanrovski, kao komediju ili dramu ili bilo šta drugo, već se njegovi filmovi i sada opisuju isto kako su se definisali pre deset i dvadeset godina: oni su jednostavno Tarantinovi filmovi

Zato je pomalo bizarno kada se Tarantinu spočitava da žene tretira kao objekte: Tarantino je snimio „Džeki Braun“, film u kojem žena nadmudruje i pobeđuje sve, a nije čak ni majstor borilačkih veština kakva je Beatriks Kido.

To što se Tarantino igra uglovima („trunk shot“ mu je omiljeni), ne krije da voli ženska stopala i verovatno nema režisera koji je uspeo da pop kulturu integriše u svoje filmove na suptilniji i upečatljiviji način: u „Reservoir Dogs“ kada raspravljaju o Madoni pre nego što krenu u pljačku, kada se u „Pulp Fiction“ čitave scene obrću oko slušanja muzike i razgovora o pedesetim godinama i evropskoj kulturi, u „Jackie Brown“ kada diler oružja ćaska s vama o „The Delfonics“ dok vam preti da će da vas ubije, u „Death Proof“ gde se jedino o filmovima i razgovara, čak i u „Inglourious Basterds“ u kojem su svi obožavatelji bioskopa i filma, glumica i filmski kritičar su špijuni i svi nacisti su pogledali svaki nemački film ikada snimljen…

On povrh svega barata ironijom toliko lako i spontano i intuitivno; zar nije prava ironija kada Beatriks konačno stigne do Bila sa namerom da ga ubije jer je on ubio njihovu ćerku, a onda malu zatiče živu i zdravu? Ili kad nacisti odluče da premijeru filma održe u jedinom bioskopu koji pripada Jevrejima?

Zli jezici bi rekli da Tarantino bezobrazno pozajmljuje, da čak voli da ukrade, ali je njegov film kao takav i nastao kao skup svega što je on ikada gledao ili slušao i on to nikada nije krio.

Onaj žuti kombinezon koji Uma Turman nosi u „Kill Bill: Vol. 1“ inspirisan je odećom Brusa Lija u „Game of Death“; otvaranje „Djanga“ je pozajmljeno od istoimenog kultnog klasika, špageti vesterna Serđa Korbučija u kojem igra Franko Nero (Nero se pojavljuje u Tarantinovom „Djangu“ kao robovlasnik; ima ona scena kad on pita Džejmija Foksa kako se zove, a Foks odgovara: „Django. D-J-A-N-G-O. ‘D’ je nečujno“, a Nero mu kaže: „Znam.“); čak i „Inglourious Basterds“ nosi ime ratnog filma Enca Kastaljerija iz 1978. godine i svojevrsni je rip-off.

Špageti vestern „Nebraska Jim“ na čije snimanje odlazi Rik Dalton režira upravo Serđo Korbuči. Kad Šeron Tejt odlazi u bioskop da pogleda svoj film „The Wrecking Crew“, pojavljuje se plakat za vestern „The Mercenary“ koji je, pogađate, takođe režirao Korbuči.

„Once Upon a Time in Hollywood“ je, očigledno, nazvan po filmu „Once Upon a Time in the West“ (ili „Once Upon a Time in America“?) Serđa Leonea, i to je ravan na kojoj Tarantinu nema ravnog: mejnstrim publika će obožavati njegove filmove, a da nema pojma o svim referencama kojima on komunicira sa hardkor fanovima kojima je, na primer, potpuno jasno da je „Hateful Eight“ posredno omaž Kurosavinoj sedmorici samuraja.

On ima neverovatan dar da odabere glumce za svoje filmove. Ne samo da Leo Dikaprio i Bred Pit savršeno pašu jedan drugome, nego potvrđuju ono da Tarantino ulogu i piše za glumce

Sećam se kako je Tarantino nekada pričao o svojim omiljenim filmovima i, na stranu Kurosava, pomenuo kako je veliki ljubitelj japanske kinematografije, a da mu je jedan od najboljih koje je pogledao u poslednje dve decenije uopšte kontroverzni distopijski triler „Battle Royale“ Kindžija Fukasakua; naišla sam na to malo pošto sam odgledala „Hunger Games“ koji, to ću priznati, volim (naročito poslednji deo), pogledala i zblanula se kada sam shvatila da su i „Igre gladi“ obična reciklaža. „Battle Royale“ je pronašao svoje mesto i u Tarantinovom „Kill Bill“.

Otuda se osveta pozicionirala kao centralna tema njegovog filma (njome su se bavili prvi vesterni poput „The Life of Buffalo Bill“ 1915. godine do „The Revenant“ Alehandra Injaritua 2015. godine); ona je kod Tarantina jednako tragična i romantična, i svaki njegov film — mada je „Pulp Fiction“ možda više priča o iskupljenju — govori upravo o njoj, bilo da je reč o osveti Jevreja (Inglourious Basterds), žena (Jackie Brown, Kill Bill), robova (Django Unchained) ili gangstera (Pulp Fiction, Reservoir Dogs). Tarantino „revenge movies“ smatra žanrom za sebe.

Nije nam ostalo mnogo režisera čijim se filmovima radujemo niti čiji će nas filmovi poterati u bioskope kojima suvereno vladaju superheroji i provuče se pokoji Diznijev rimejk. Da je doteralo cara do duvara valjda je jasno kad je Skorseze otišao na Netfliks i nije da bilo ko ima išta protiv Netfliksa (s njega je, naposletku, potekla Kuaronova „Roma“), ali je Netfliks — kao i HBO, Prime i Hulu — platforma nastala na potpuno drugačijoj pretpostavci od one na kojoj počiva film: nije dovoljno ispričati priču za sat i četrdeset minuta, već nam se nude epizode i sezone i epizode i sezone sa likovima za koje se vežemo. Emocionalno se investiramo, ulažemo vreme.

Ono što je nekada bila prednost filma — zaokruženost priče, u najmanju ruku — danas film spotiče, hendikepira ga, makar u očima onih koji su jedva dočekali da se prešaltaju na serije; 90-minutni format nikada ne bi mogao da prikaže evoluciju lika u rasponu od dve godine kakvu je doneo „Breaking Bad“, „The Killing“ je 20 sati posvetio jednom ubistvu i filmovi se često simplifikuju sa ciljem da se jasno brendiraju. Triler je triler, a serija krivuda iz komedije u horor, meandrira.

Tarantino nije uspeo da bilo koji svoj film pozicionira žanrovski, kao komediju ili dramu ili bilo šta drugo, već se njegovi filmovi i sada opisuju isto kako su se definisali pre deset i dvadeset godina: oni su jednostavno Tarantinovi filmovi. Možda ih često nazivaju okrutnima, i iako mogu, stvarno mogu, da budu ekstremno brutalni, on čak ne ume ni da bude objektivan, uvek se pobrine da ste na strani likova za koje se i sam odlučio, da ste na pravoj strani, žene ponekad ne uspevaju da se pomaknu od stereotipa, ali ponekad to ne mogu ni muškarci, njegovi filmovi nisu ideološki određeni, nisu čak ni kad govori o nacistima, i uvek su, baš uvek, sačinjeni kao kaleidoskopi njegovih opsesija.

Televizija je ubila zlatno doba Holivuda, i možda su striming platforme filmu zadale skoro smrtonosni udarac, ali bioskopi nikada nisu bolje radili niti su velike franšize ikada bolje zarađivale, a Tarantino najzad nema – ako je ikada i imao – konkurenciju, pošto su se svi drugi veliki režiseri povukli na striming platforme ili prešli na serije.

Već se predviđa da će „Once Upon a Time in Hollywood“ zaraditi 400 miliona dolara samo na stranim tržištima, da će nadmašiti čak i „Djanga“ koji je bio njegov najgledaniji film. Svi su čekali novog Tarantina, recenzije su sjajne i „Once Upon a Time“ ima sav potencijal da eksplodira.

Tarantino je sazreo, i možda nikada neće snimiti „Kill Bill Vol. 3“ (iako je onda ponosno viknuo: „The Bride will fight again!“), možda nikada neće napisati nove „Natural Born Killers“ ili „From Dusk till Dawn“ koji su pucali od njegovih infantilnih fiksacija i maštarija i benignih perverzija, i možda će zaista snimiti još samo jedan film, jedan mu fali do obećanih deset, možda će čak i taj deseti biti „Star Trek“, zar nije rekao da bi baš voleo to?, možda će čak shvatiti da je 56 godina koliko ima premalo da prestane da stvara, zar mu niko nije rekao da mu najbolje godine i najbolji filmovi tek slede?, ali bi Tarantino, to je izvesno, mogao da bude čovek koji će nas vratiti filmu. Jer je novi Tarantinov film kao Hanzova katana – može da se meri samo sa drugim mačevima Hatorija Hanza.