Čedomir Antić je počeo sa odličnim feljtonom u Nedeljniku o kome smo davno pričali: kako da našu istoriju objasnimo strancima.
Oni imaju problem već sa našim imenima, što se i nama dešava kad pratimo neku mađarsku seriju a glavni junak nije Janoš, ili nešto što lako možemo da upamtimo.
I to je pravilo, od Ajn Rend do Dan Tane: mnogo je lakše da uspete ukoliko skratite ime.
I tako poslednjih dana razmišljam kako bih sve ovo što nam se trenutno dešava, oko pandemije i posle pandemije, objasnio strancima.
Kako bih nekome objasnio da smo mi jedini narod na svetu koji usred pandemije bez presedana, organizuje političke mitinge i kontramitinge koje razdvaja žandarmerija sa maskama?
Kako bih objasnio narod koji je sa skidanjem maski pojurio da se pobije u Beogradu, Pljevljima, Nikšiću…
Ili zašto se samo još Mile Dodik drži…
Kako bih nekom ozbiljnom novinaru mogao da kažem zašto vlast i opozicija, i to zajedno, štrajkuju, i to glađu, na stepenicama Narodne skupštine, zahtevajući, zamislite, da se poštuje zakon!?
Nije nas lako objasniti. To znamo odavno… Ali mislim da će nas pozivanje na naše ludilo stvarno na kraju tamo odvesti.
Jedan od najvećih mislilaca današnjice Juval Noa Harari tvrdi da su najveća dugmad u našim mozgovima ona za strah, bes i požudu. Da li onda nad našim mozgovima miksuje Dejvid Geta? Ko nam je stisnuo sva ta tri dugmeta…
Ili smo iz straha odmah prešli na „Besnilo“ Borislava Pekića o čemu je odličan tekst za Nedeljnik napisao Aleksandar Đuričić.
A za čim Srbi žude? Ako ne za vlašću koja ovde kao da se svih lično tiče.
Nekada nisam razumeo ljude koji ne glasaju, ali je još gluplje polemisati sa ljudima koji od politike imaju lični interes.
Sećam se da su i mene u dve-tri faze dva-tri puta pitali šta bih da budem kad ovi ili oni dođu na vlast.
Sećam se i legendarnog Manjinog odgovora Đinđiću: „Novosti i vozača“, ali kao neko kome se gadi etatizam, a ima i malo sreće da može da živi van njega, ja u tim zgradama osećam neki ustajali miris starih vremena, i ne bih mogao da se osećam bolje od grinja.
Zato je mnoge iznenađivao moj odgovor: Veljko Lalić.
O tome razmišljam poslednjih dana dok gledam mitinge po Crnoj Gori, u kojima se najmodernije ponaša najstarija institucija među Srbima: Crkva.
Da li je moguće da je ona prva prozrela Mila Đukanovića, koji na istu foru ostaje na vlasti 30 godina?
Zar niko ne vidi da samo Milu odgovaraju incidenti, pošto se posle njih političari pojavljuju na bini, kao i u Srbiji gde lupa pola grada dok se opozicija ne pojavi ispred Skupštine.
Zašto je onda bilo koga zbunio Vuk Jeremić kada je u „Utisku“ rekao da neće biti u prvom planu, kada je tu politiku mnogo pre njega formulisao Amfilohije sa idejom o Narodnoj listi, na kojoj bi stranke dale kandidate, ali ne i lidere.
Mila je to uplašilo, a garantujem da bi i Vučića…
Teorija politike kaže da su uspešna društva ona u kojima postoji stalna prohodnost novih lidera. Oni donose novu energiju, i nove ideje.
Ozbiljne demokratije to su rešile ograničenjem mandata. A ovaj region koji više ne zna ni kako se zove, u najnaprednijoj Sloveniji ne može da nađe drugog premijera nego Janeza Janšu, u Hrvatskoj Milanovića, u Bosni dvojicu paša – jednog koji vlada po nasleđu u Sarajevu, i drugog koji sprema naslednike u Banjaluci – a u Srbiji Vučića…
Zamislite Ameriku u kojoj se Bušovi i Klintonovi 30 godina smenjuju na vlasti…
Raspali bi se kao Jugoslavija…
*Kolumna Veljka Lalića iz Nedeljnik br. 436, novi uvodnik u novom broju (na kioscima od 4. juna), uz koji čitaoci na poklon dobijaju i knjigu o Milovanu Đilasu, iz edicije „Velike biografije“
