Ovaj intervju sa Filipom Davidom smo radili dok su stizale vesti o tenkovima, zbegovima, kolonama… Zato je i u prvom delu velikog intervjua izneo lično iskustvo sa užasom Drugog svetskog rata u kojem je stradala njegova porodica a on sam se našao u borbi za život u najranijim godinama.
***
Ustaše i Nemci su povremeno obavljali racije, tragajući za skrivenim partizanskim bazama, terali seosko stanovništvo, više kilometara, u privremene logore. Prilikom jedne takve racije majka je pokušala da se sakrije i već je mislila da je uspela, svi su bili oterani, ona je ostala iza nekog zida zaklonjena kada se pojavi jedan ustaša koji je primeti i potera, pa je morala sa svim tim narodom da krene drumom prema Mitrovici, vukući me za ruku i noseći moga mlađeg brata Mišu koji se u međuvremenu rodio. Ja sam imao tri godine a moj brat, rođen 1942, jedva da je napunio godinu dana i ona ga je nosila u naručju. Sećam se i dan-danas kako mi je bilo teško da hodam (to su moja prva, rana sećanja na rat, stalni strah od nekoga i nečega), a ko zastane, njega tu pred svima bez milosti ubiju. U jednom trenutku sam povikao da više ne mogu da hodam tako brzo – drum prašnjav, žega velika, i ja osećam veliki umor. Majka je povikala: Eno vidiš ono drvo na kraju puta, to je jedna velika trešnja (znala je da ja jako volim trešnje), pa moramo da stignemo pre ostalih, ako stignemo poslednji neće ništa ostati. Ja sam onda poslednje snage uložio da bismo stigli do tog drveta. Naravno, mi smo to drvo prošli, išli smo dalje.
Prvi deo životne ispovesti Filipa Davida objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 17. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
