Bio je mali vuk sa velikom intuicijom i strpljenjem lovca. Sada je veliki vuk, spreman da vodi čopor: Neispričana priča o Aleksandru Mitroviću

Počelo je tako što ni oni koji ne prate fudbal, u redakciji pričaju o fudbalu. Od bele zore kad se sretnemo sa kafama u rukama – ili žutim Monsterima, iako će vam to srušiti ovu hipstersku sličicu – prvo probistrimo o fudbalu, pa onda srednji zaklimaju glavom i kažu da ovo „bogami, nije bilo ovako ni sa Dejom, Piksijem i Mijatom zajedno“, pa onda najmlađi odu u analizu, pa najstariji klimaju glavom (jer oni se sećaju i Petka na Karaburmi, a to je bila „navala“), pa tek kad preteramo, onda na red dođu i druge teme, neki pišljivi nuklearni ratovi i političke bravure na petoparcu apsurda i blama. Fudbal je danima bio prva tema. I zato je bilo važno smisliti kako da najavimo Mundijal, a da to ne bude „trla baba lan“ priča, sto puta ponovljena stvar. A naša je fudbalska reprezentacija uvek očekivani rizik – kocka na sve ili ništa, emocijama i željama. Zato smo odlučili da vam jednu po jednu, predstavimo pet karata koje smo dobili u ovoj ruci pred Mundijal. Kao kad u zadimljenoj prostoriji, niske tavanice, u kojoj nastaju najbolje novinarske i sve druge priče, drugari pozovu turu, podele karte i onaj u čelu ne uspe da zadrži mali, kozerski osmeh, što odaje…

Prva karta – as tref.

Moraš prvo da se iskradeš. Na vrhovima prstiju, bez i jednog jedinog šuma, kao senka. Onda moraš da budeš kao vetar, da odjuriš pre nego što shvate šta se desilo. A onda da budeš pametan i čekaš pravi trenutak. Ponekad nije potrebno ni da zamahneš svom snagom. Samo da predvidiš kretanje i opališ u pravom momentu. Ako si neuspešan, trčiš koliko te noge nose. Ako pogodiš, onda trčiš još brže, u euforiji.

U Paskaljevićevom filmu „Pas koji je voleo vozove“, troje potpuno različitih ljudi susreću se u potrazi za nekim svojim zamišljenim svetom. Sedamnaest godina posle premijere, rođen je dečak koji je voleo vozove.

Aleksandar Mitrović je, kažu oni koji su sa njim odrastali, od ranog detinjstva bio, pa, recimo tako – nestašan. Uvek je imao energiju mora, kojom bi preplavio sve oko sebe, u pokušaju da osvoji neko svoje parče slobode, u potrazi za svojim zamišljenim svetom. Kada bi mu rekli da „ne skače sa te visine“ ili da „ni slučajno to ne radi“, upravo bi to nešto radio. Tako se sa drugovima iskradao iz kuće i u prikrajku, kod mosta što vodi na drugu stranu Dunava, čekao vozove. I kada bi pogodio kamenom u prozor, bio bi uveren da je pobedio, ali bi ga kod kuće čekao vrhunski šahista koji je uvek bolje predviđao poteze.

Nestašluci će nepravedno obeležiti njegovo odrastanje, njegov ulazak u prvi tim Partizana, borbu za status i sve njegove borbe za pravdu, sprinteve i duele kada niko sem njega ne želi, golove kada nikom drugom ne ide i karijeru koju će potpuno promeniti trenutak kada i sam počne dobro da predviđa poteze, a teren postane šahovska tabla na kojoj je on i top i kralj. Ovo je priča o najboljem strelcu naše reprezentacije u njenoj istoriji.

„Bucko iz Smedereva“

Roditelji su prvo probali sa karateom. Bio je Mitrović na nekoliko treninga kao dečak, ali su ga ta pravila sputavala, bilo mu je potrebno neko široko polje da izbaci svu energiju iz sebe, da osvoji slobodu. I pronašao ga je između dva gola. Ipak, početak njegove karije, u mlađim kategorijama, nije bio bajan i priča da su „svi već tada znali“, ono što znaju danas, ipak je prenaduvana.

Za Nedeljnik o tom „Bucku iz Smedereva“ priča dobro obavešten izvor, čovek koji je pažljivo pratio razvoj te generacije fudbalera.

„Mitar nije bio u prvom planu kod trenera Zvonka Popovića, ili je možda bolje reći da kroz ceo omladinski staž nije imao adekvatan status. Zvezdama te strašne selekcije ’94 Partizana smatrani su Džigi Ninković, Lazar Marković, Keke Lukić, Luka Stojanović… Jednostavno, Mitrović je bio na margini i šansu dobijao vrlo malo ili nikako. Ali se sećam šta se tada pričalo o njemu – taj mali samo ćuti i trenira kao lud.“

Naš izvor prisetio se i jednog turnira u Jagodini iz tog vremena.

„Sećam se da je u Jagodini i pored male minutaže koju je imao bio najbolji strelac turnira. U to vreme već se pravila selekcija Beograda i igrala se liga regiona – Beograd, Vojvodina, Zapadna i Istočna Srbija – i Mitar je redovno izostavljan sa tog spiska. Tada onima koji su se pitali ništa nije nagoveštavalo ovakvu karijeru. Sreća pa im on nije verovao“, objašnjava izvor Nedeljnika.

Jedini srpski trener (za sada) koji zna kako se postaje prvak sveta u fudbalu, pratio je pažljivo Mitrovićev razvoj.

„Moja generacija kojom sam se bavio je bila ’95, ali su i igrači iz bliskih generacija bili u mom opsegu“, kaže Veljko Paunović za Nedeljnik. „Mitrović je bio jako specifičan. On je od rođenja imao dve osobine koje su plenile. Prvo, intuitivnost. To je neverovatno kakvu ljudsku, fudbalsku i napadačku intuiciju on ima. I kao dete je imao. Mogao je, ponekad i sam ne shvatajući, da predvidi šta će da se dogodi, gde će lopta završiti, šta će uraditi protivnički igrač. Drugo, osmeh. Taj dečko i danas dan jeste uvek nasmejan na terenu. Pleni pozitivnom energijom. A kada sam govorio o intuitivnosti, ima i taj osećaj kako treba da uđe pod kožu, da ti bude tu, da bude ekstremno strpljiv – a to je jedna od najvažnijih njegovih osobina – i da na kraju sačeka svoju šansu“, objašnjava Paunović.

Kada je u novinarskim i trenreskim beležnicama to „A. Mitrović“ počelo sve češće da se ponavlja, upravo su oni zajednički gradili i imidž mladog fudbalera. Treneri nerazumevanjem, a novinari pričama o njegovom temperamentu.

„Postoji jedna zabluda o njemu – on nikada nije bio problematična ličnost“, kaže naš izvor i dodaje da je najzaslužniji trener za njegovu karijeru bio Vuk Rašović, koji ga je prepoznao, dao mu šansu i uveo ga u prvi tim. „Možda je Mitrović u detinjstvu bio nestašan, ali je uvek bio pošten, čak i kad nije u pravu. I za to je trebalo imati sluha. Na terenu je bio impulsivan, srčan, ali je tu etiketu „lude glave“ dobio zbog nekih drugih stvari. Frizura, tetovaža, ko zna šta je sve ljudima smetalo. A pošto nije imao status velike zvezde ni u svom klubu, nije imao „ime“, sudije su svaku njegovu klinačku glupost kažnjavale kartonom. Na sreću, rano je otišao u inostranstvo i počeo da sazreva i u tom smislu“.

„Ako ne ispratiš svog beka – polomiću te“

Ipak, njegov odnos prema reprezentaciji – kada je do nje došao – oduvek je bio ono što bi i slučajnom prolazniku „upalo u oko“. Upućeni tvrde da ga je uvek taj dres posebno inspirisao i da je bio uvek vrlo posvećen ekipi.

Kruna tog pristupa došla je na Evropskom prvenstvu do 19 godina 2013. koje se igralo u Litvaniji. Srbija u grupi sa Francuskom, Turskom i Gruzijom završava kao prva sa sedam osvojenih bodova i odlazi u polufinale sa Portugalom. U penal seriji tim Ljubinka Drulovića pobeđuje, a gol u petoj seriji postiže Mitrović. Miran. Srbija u finalu pobeđuje Francusku sa Laportom, Rabioom i Marsijalom u timu, a Mitrović biva proglašen igračem turnira.

Prvi utisak selektora posle te utakmice je koliko ta „luda glava“ radi za tim, koliko se puta vratio do svog šesnaesterca i koliki je Mitrović zapravo radnik. A ostala je i za sećanje rečenica koju je u besu izgovorio saigraču nasred utakmice: „Ako još jednom ne ispratiš svog beka, polomiću te“.

Takav Mitrović, tvrdi naš izvor, zamalo je izbačen iz reprezentacije pred samo omladinsko prvenstvo.

„Pred sam odlazak, igrači su bili u hotelu i dobili su slobodno vreme. Mitrović i još jedan igrač odu u šetnju i na kafu i zakasne na dogovoreni termin. Digne se oko toga tolika frka da tadašnji direktor reprezentacije Mrkela čak predloži i izbacivanje iz tima. Pokojni trener Đumi, tada deo stručnog štaba, skoči u njihovu zaštitu jer je znao koliko su važni i za teren i za svlačionicu“, priseća se izvor Nedeljnika.

Taj metod „prelamanja preko kolena“, dočekao je Mitrovića i u A reprezentaciji. I od „struke“ i od navijača. Od debija protiv Hrvatske na Marakani, kada je postigao i gol, pa u narednim godinama sve češće, on je guran u isti koš sa drugim seniorskim reprezentativcima, koji su ostavljali utisak nezainteresovanih i nemotivisanih, raskalašnog pristupa i na terenu i van njega.

Ispostaviće se, u godinama koje su usledile, da je povezivanje Mitrovića sa takvim stvarima bila samo još jedna „etiketa“ u njegovom životu.

Transformers

U svojoj priči o dolasku Aleksandra Mitrovića u Njukasl, novinar Gardijana Džonatan Vilson napisao je da bi navijače Svraka trebalo da raduje to što je za dve sezone u Anderlehtu Mitrović dao 36 golova i da bi treblao da ih brine što je za to vreme dobio 13 žutih i tri crvena kartona. Za Vilsona, Mitrović je te 2015. bio „dijamant neobrađenih ivica“, uporan igrač, lude glave, nepromišljenih poteza, sklon gojenju.

Bilo je u tom opisu nešto intuitivno, možda i proročki.

Navijači su Mitrovića u Njukaslu obožavali ili mrzeli. Prvo jer nije lagao kao drugi igrači kada je rekao da je njegov san bio da dođe u klub. On je od detinjstva bio navijač Njukasla, a idol mu je bio Alan Širer. Drugo jer je bio u nemilosti Rafaela Beniteza. Minute je dobijao na kašičicu. Nekoliko ispada nije pomoglo u odnosu sa rigidnim Špancem, a kako je vreme odmicalo, u onom notesu u koji Benitez sve prilježno zapisuje, bilo je sve manje prostora za srpskog napadača. Nisu ga voleli oni koji u njemu nisu prepoznavali ono „viteško“, što na Ostrvu navodno moraju da imaju svi fudbaleri – bilo je do njih.

Jedini problem za one koji su Mitrovića već otpisali, bila je činjenica da nisu znali da on tako živi i igra od detinjstva. A onda su stvari počele da se menjaju.

„Presudno je na moj život uticalo to što sam postao otac“, priznao je Mitrović. „Ranije nisam mogao da izbrojim ni do 1 kada se iznerviram. Od kada sam postao otac stignem do 6, ili čak 7“.

A onda je naučio da broji i duže. U sebi, kada je besan, da broji kalorije i golove.

Silnu energiju koju je trošio na svoje eksplozije na terenu, preusmerio je na još više duela, tražio je još više loptu, još više kontakta, još veću odgovornost.

Angažovao je posebnog kuvara koji mu sprema hranu po specifičnom programu. „Riba, prirodni šejkovi, hrana najbliža svom izvornom obliku“. Posle svakog uspeha – plasman u Premijer ligu, plasman na Mundijal, najbolji strelac Čempionšipa – Mitrović koristi priliku da se zahvali upravo svom kuvaru. Njegov plan ishrane potpuno je usaglašen sa kondicionim treninzima Andreje Milutinovića, trenera iz Beograda koji radi sa velikim fudbalskim zvezdama i najvažnim šrafovima naše reprezentacije.

Glava je tako postala mirnija. Telo je tako postajalo sve čvršće i funkcionalnije. A u Fulamu je Mitrović pronašao mir.

„Kao Partizanovo dete, učen sam lojalnosti. Osnovni parametar vrednosti je da ceniš predane ljude, koji daju sve od sebe da ti ugode i omoguće da uživaš. Ovde sam istinski srećan svakog dana, kad vidim kuvara, portira, radnika zaduženog da šiša travu sav se ozarim. Primećuje da su i oni zadovoljni što sam tu, a taj familijarni ambijent mi paše“, objasnio je Mitrović.

Golovi – i u klubu i u reprezentaciji – bili su samo logična posledica.

Instinkt – Inzagi, telo – Tajson

Jedan od opisa koji nikako nije pristajao uz srpsku fudbalsku reprezentaciju, njen A tim, upravo je „mir“. Od optužbi da igrači neće da se trude kada dođu da igraju za reprezentaciju – i kada je bilo tačno i kada nije – do unutrašnjih trvenja, problema pojedinih igrača sa rukovodstvom Saveza i „namernog stavljanja na led mladih igrača, od strane starijih“, o čemu su Nedeljniku pričali pouzdani izvori.

Za sve to vreme Mitrović je, kao u onom smešnom klipu sa društvenih mreža, trpao i trpao. I kada je baš sve delovalo tragično i sumorno, on je uvek izlazio sa terena oguljenih kolena, beo od onih linija po kojima je proklizvao, iscrpljen od silong pritiska koji vrši na protivničku odbranu i sa golovima u džepu.

Kada se reprezentacija „pročistila“, a na mesto selektora došao Piksi, „odlio đe je prepunano“ i zategao gde je bilo potrebno, sve što je Mitrović do tada radio samo je došlo na naplatu.

Veljko Paunović je proveo jedan deo svoje trenerske karijere na Ostrvu, gde je imao priliku da se uveri u to kakav je odnos prema Mitroviću izgradila britanska publika.

„Kao i svuda u svetu, ljudi i na Ostrvu poštuju igrače koji su beskompromisni i koji uživaju u tome što rade, tako da svi to vide. To je Mitrović. Njegovi navijači, kao i u svim drugim klubovima, ga obožavaju. A ostali ga mrze. I to nešto govori“, kaže Paunović i osvrće se u nastavku na Mitrovićeve igračke kvalitete.

„Ona intuitivnost koju je imao kao dete, sa iskustvom koje je stekao i kao čovek i kao fudbaler, podignuta je na još viši nivo. To lukavstvo koje Mitrović poseduje, odlika je samo najboljih napadača. Rekao bih to ovako – Aleksandar Mitrović bi bio vrhunski napadač i četrdesetih i pedesetih i sedamdesetih i devedesetih godina, a vrhunski je napadač i danas. On je zanat klasičnog centarfora doveo do umetnosti. Kao akrobata koji zna da koristi svoje telo, zna da koristi gravitaciju, zna uradi pravu stvar u pravo vreme. A pored toga, Mitrović ozbiljno radi na tome da njegovo telo bude u dobroj formi i da bude njegovo oružje. On je za mene oduvek kao vuk. Tačno zna da iskoristi snagu svog protivnika. Kada da se na njega osloni, kada da ubrza odbijajući se o njega, kada i kako da ga nadvisi, oseća kako protivnici razmišljaju. Bio je mali vuk, sa velikom intuicijom i strpljenjem lovca. Sada je iskusan, veliki vuk, spreman da vodi čopor“, zaključuje Paunović.

Mnogi su ga otpisali i nepravedno ponižavali posle promašenog penala protiv Škotske u kvalifikacijama za EURO 2020, ali se vratio, sa sve povredom u poslednjim minutima u Lisabonu, het-trikom protiv Švedske, odlučujućim golom Norveškoj i sa još nebrojeno golova za klub. Kontinuitet zbog kog su njegovo ime i svetski mediji stavljali u kontekst „zlatne kopačke“.

Jer on zna recept.

Moraš prvo da se iskradeš. Na vrhovima prstiju, bez i jednog jedinog šuma, kao senka. Onda moraš da budeš kao vetar, da odjuriš pre nego što shvate šta se desilo. A onda da budeš pametan i čekaš pravi trenutak. Ponekad nije potrebno ni da zamahneš svom snagom. Samo da predvidiš kretanje i opališ u pravom momentu. Ako si neuspešan, trčiš koliko te noge nose. Ako pogodiš, onda trčiš još brže, u euforiji.

To je u Mitrovićevom DNK.

I kada se iskrade štoperima, pa krene u trk ka golu i kada sačeka pravi trenutak da golman padne i kada predvidi sledeći potez i pogodi, pa krene da trči kao da ga noge nose, nastupiće euforija.

Kao naslov onog drugog Paskaljevićevog filma – san zimske noći.