Bio je protiv jednog rata (u Iraku) i podržavao drugi (bombardovanje Jugoslavije), drugovao sa Sadamom i vređao Margaret Tačer: Kompleksna ličnost Žaka Širaka

Nekadašnji francuski predsednik Žak Širak, koji je zaostavštinu Šarla De Gola ugradio u temelj lične moći i tako se prometnuo u jednog od najdominantnijih francuskih političara u poslednje tri decenije, preminuo je u 86. godini.

Širak će u čitavom svetu ostati upamćen po svom prkosnom stavu protiv rata u Iraku koji su vodile Sjedinjene Američke Države, po sposobnosti da vodi državu čije su vladajuće strukture podeljene između levice i desnice, kao i po njegovom najdubljem diplomatskom tragu – Evropskoj uniji.

U Srbiji je, sa druge strane, ostao upamćen po ulozi koju (ni)je imao u bombardovanju NATO alijanse 1999. godine.

Širakov početak političke karijere vezan je za Komunističku partiju čiji je deo bio do 1962. godine. U godinama koje su usledile, Širak je svoje političke stavove usmerio ka desnom spektru a najveći deo karijere je proveo u konzervativnoj partiji zasnovanoj na golističkim postulatima.

Na mestu predsednika te stranke proveo je 18 godina, od 1976. do 1994. godine.

Toliko je obavljao i funkciju gradonačelnika Pariza, koju Njujork tajms predstavlja kao odskočnu dasku Širakove političke karijere.

Paskal Porino, profesor političkih nauka na Pariskom univerzitetu, ističe da je Širak za svoje protivnike bio „politički kameleon“.

„Visok, energičan, krepak, ali ne baš elokventan“, kako ga je predstavio Porino, Širak je uspevao da se prilagodi proizvodima svoje sposobnosti preciznog čitanja onoga što birači žele.

Ipak, po njegovoj smrti, o njemu se piše i pisaće se kao o konzervativcu.

I pored toga on je bio jedan od najpopularnijih političara u Evropi, a Porino uzroke takve popularnosti prepoznaje u više različitih faktora. Naime, Širak je Francuzima pokazao kako izgleda predsednik „iz naroda“ – čovek koji učestvuje u javnim trkama, čak pomalo i nespretan onako visok u sportskoj opremi, čovek koji vozi „Vespu“, čovek koji ima strahove.

Sa druge strane, njegova prilagodljivost pomogla mu je da prevaziđe razdor levice i desnice koje su u istom trenutku bile u vrhu francuske države.

Međutim, najvažniji faktor u njegovoj popularnosti je to što je pokazao da Francuska nije sama sebi dovoljna, kao u vreme De Gola.

Govorio je o svom prijateljskom odnosu sa iračkim vođom Sadamom Huseinom i Deng Sjaopingom, dočekivao je kao gradonačelnik i Ronalda Regana i Mihaila Gorbačova, prigrlio je Nemačku u usku ekonomsku uniju, sarađivao sa papom Jovanom Pavlom Drugim, ali je uzdrmao Veliku Britaniju, kada je na jednom sastanku 1988. godine javno izvređao Margaret Tačer.

Kao dečak odrastao je u porodici bogatog bankara, koji mu je nametao da u ranom dobu čita Bodlera i Igoa, zatim je studirao na Harvardu, da bi kao oficir francuske vojske učestvovao u ratu za nezavisnost Alžira.

Još tada je isticao da ga je to oblikovalo kao „najoštrijeg protivnika rata“, ali da se osećao dobro u ulozi komandanta.

I pored brojnih različitih životnih iskustava i zanimljivih odnosa sa velikim državnicima – Pompidu ga je recimo zvao „moj buldožer“ – analitičari i hroničari pišu o tome da je Širak na mesto predsednika došao tako što je do najvišeg nivoa usavršio „umetnost nejasnog“.

Od početka svog predsedničkog mandata dovođen je u vezu sa državama koje su nekada činile Jugoslaviju.

Upozorio je Vašington i London da je vreme da pošalju svoje trupe u Bosnu i Hercegovinu kako bi okončali oružane sukobe.

Govorio je o tome da Francuska neće da bude saučesnik „ako Britanci poput Holanđana u Srebrenici odluče da pokupe stvari i da se povuku“.

U februaru 1998. godine Širak je „ustupio“ dvorac Rambuje, kako bi bila organizovana mirovna konferencija kojom bi se stabilizovali odnosi Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji. Širak je i otvorio tu konferenciju.

„Sa Vukom Draškovićem sam bio kod Ibera Vedrina, ministra spoljnih poslova Francuske. Vuk je pokušao da podseti na vekovno prijateljstvo naša dva naroda. Pozvao se na Klemensoa, Poenkarea, naše ratnike sa Kajmakčalana koji su prolazili ispod Trijumfalne kapije. A Vedrin je samo hladno odbrusio: Ali, gospodine, ovde nisu ratnici sa Solunskog fronta. Ovde nastupate sa drugačijim legitimacijama. Na čelu Francuske nije Klemenso nego Širak“, prisetio se jedan od članova srpske delegacije u Rambujeu.

Pregovori u Rambujeu su propali, NATO alijansa se odlučila za bombardovanje Jugoslavije, Širak nije stavio veto na tu odluku a francuski avioni učestvovali su u akcijama alijanse.

Kao predsednik zemlje čije su vojne snage učestvovale u vazdušnim udarima, postao je među Srbima jedan od najodgovornih za rat koji se dogodio.

Nije pomoglo ni to što je bio prvi predsednik iz Evropske unije koji je posetio zemlju posle bombardovanja. Čak ni to što se posle korupcionaškog skandala 2011. godine povukao iz javnosti.

Tri godine kasnije, pričala je njegova žena, Širak je imao ozbiljne probleme sa pamćenjem i to je bio jedan od glavnih razloga potpunog povlačenja.

„Imao sam zanimljiv život pun događaja i zadovoljan sam njime“, rekao je Širak u intervjuu 2000. godine. Tada je naglasio da ne postoji tajni Žak Širak i da se iza njegovog lika i dela ne krije ništa mistično.

„U osnovi, malo je važno ko ste i šta ste u privatnom životu. Javnost bi trebalo da zanima samo politička ličnost.“