Kroz prozor kuće u Ulici Tadeuša Košćuška, gledao je tramvaje kako klize ka Kalemegdanu. Kraj tridesetih godina prošlog veka menjao je sliku čitavog sveta, a jedan rat u kom su pucali pesnici, smenjivao je rat u kom su pucali svi. U njemu su se, već rođenjem, zaplele mnoge teške reči poput: porekla, smrti i budućnosti. Ispostaviće se, godinama kasnije, da je svoj život posvetio rasplitanju reči i nedoumica koje su reči stvarale.
Ivan Klajn je na sastavne delove podelio rečenicu koju je izrekao pesnik koji je ratovao dok je Klajn još posmatrao tramvaje. Hemingvej je napisao da je čoveku potrebno dve godine da nauči da govori i šezdeset godina da nauči da ćuti. Klajn je svojom posvećenošću jeziku pokazao da je jedan ljudski život zapravo prekratak da bi čovek naučio da govori onako kako bi trebalo. I da u ćutanju nije spas.
On je rečima objašnjavao one teške zapetljane stvari u sebi i izvan sebe, slagao ih je lako i njima oslikavao granice jednog jezika i kulturnog prostora. Načina na koji razgovaramo o svim teškim temama koje se na tom prostoru rađaju.
Kada je stigla vest da je u 85. godini preminuo, prvo pitanje koje se samo postavilo bilo je: ko će sada da nas ispravlja? Klajn je godinama bio svetionik na burnom moru jezičkih zavrzlama, rasprava i nedoumica. Svojim je radom – od pisanja knjiga, do odgovaranja na pisma čitalaca – direktno doprineo da budemo pismeniji i pošteniji prema sebi i svom jeziku.
Sada kada je otišao, teško je odrediti da li je njegov trik bio u istrajnosti ili u nedostatku bilo kakve pretencioznosti u svemu što je radio. Te je stvari, u njegovom slučaju, nemoguće razdvojiti.
„On je bio tolika veličina da nije bio samo veliki među ljudima kojima je jezik struka. Imao je popularnost kakva obično pripada glumcima ili pevačima“, kaže za Nedeljnik lingvista Pavle Ćosić. „Zapravo, retko kad smo u istoriji imali takvu naučnu veličinu koja je za života toliko popularna među narodom. Razlog za to je činjenica da je bio višestruko talentovan. Bio je vrhunski lingvista, ali je pored toga imao i zanimljiv stil, bio je duhovit. Takođe, bio je veoma precizan, u njegovim radovima nije bilo moguće naći ne samo grešku, nego i nedoslednost. Jezik se vremenom menjao, a on je bio spreman da u kontinuitetu revidira svoju najpoznatiju knjigu o jezičkim nedoumicama.“
***
Klajn u svojoj ulozi nije bio nametljiv i isključiv, a određena negodovanja zbog njegovih ispravki i komentara možda su samo tendencija ljudi da pre prihvate ono što je ustaljeno, čak i ako nije (potpuno) ispravno, nego da dopuste sebi da zvuče drugačije i time odskaču
Sanja Savić, lektorka Nedeljnika
Ceo tekst o odlasku Ivana Klajna, dobrom duhu srpskog jezika, pročitajte u novom broju Nedeljnika koji je od četvrtka, 8. aprila na svim kioscima
Tagovi
